Pre par dana izvedem svog dečkarca napolje da se igra s decom, al’ dece nigde. Obiđemo svoj kvart, pa susedni… Ništa. Odlučim da završimo potragu i poigramo se sami. Poneli smo ”dip” (džip) ima trave, zemlje, kamenčića… već ćemo se zabaviti. Kad, ide devojčica iste veličine kao on. Pitam ja: “Hoćeš da se igraš s devojčicom?” On, kao iz topa: “DA!” Odmah saznamo da se devojčica zove Ljubica. Pitam: “Hoćeš dati Ljubici svog džipa?” Smesta dobijem: “NE!”, ali se već sledeće sekunde predomisli i kaže: “Hoteš.” pružajući Ljubici svoje dragoceno vozilo. Gurne on Ljubici džipa, pa Ljubica njemu, pa on na stranu, pa Ljubica mora da trči za džipom, kad ga stigne neće da mu vrati, pa joj on otima, pa se ona se ljuti… Tako otprilike izgleda idilična igra dvoje skoro dvogodišnjaka.

Ali uskoro Ljubica i mama moraju da idu i moj se dečačić strašno rastuži. Dok mama pakuje Ljubicu u auto, on očajan stoji pored i poluplačnim glasom govori: “Neeeteš Jubica ideee! Hoteeeeš još igjaaaš s Jubicom…” Pokušavam da objasnim da Ljubica sad mora da ide, da će se sutra ponovo igrati, ali on me i ne čuje, već kao pokvarena ploča: “Neteš Jubica ide! Hoteš igjaš s Jubicom. Jooooooš!” U tom se vrata od automobila zatvaraju i otkrivaju jednog oca u daljini koji vodi devojčicu za ruku, na šta će moje lane veselo: “Ide djuga Jubica!”

Treba li da izvlačim zaključak. ;) Nepodnošljiva lakoća postojanja!