„Možda bogobojažljivost nije strah od Boga, već bojazan da ćeš ostati bez Njega. Sam i besmislen.” Razmišljanje jednog kolege koje je probudilo moje.

Ako uzmemo pojam Bog kao neiscrpni resurs sveopšteg dobra, kao stvaralački pogon, nadahnuće, istina, ljubav, sloboda… Bog je morao postojati od postanka sveta. Dok su ljudi živeli bliže prirodi, bliže svojim instinktima, slutim da su i Bogu bili bliži. U modernom, racionalnom svetu, gde je ponuda spoljnih nadražaja ogromna, u kom vlada strašna buka, na prvom mestu svakodnevna buka tuđih misli u našoj glavi, često besmisli, čovek se teško ili nikako povezuje s iracionalnim, s duhom, koji je zapravo jedini put do gore definisanog Boga.

Svi se rađamo u njegovoj milosti. Neki je kroz život gube i nalaze, a neki imaju poseban dar da im ona bude jasna vodilja kroz život, čak i onda kad on zapinje, ili naročito tada. U oba slučaja, religija nije neophodna, mada može biti korisna, jer oni Boga osećaju i vrednuju u sebi. Za sve ostale, mudri ljudi izmislili su sisteme zasnovane na pravilima ponašanja s poučnim pričama, koje za cilj imaju da izgubljenog čoveka usmere na put dobra. Jer čovek je biće koje razvaljuju strasti, nagoni, često nenaučen da misli, niti da kultiviše svoje osećaje, nenaučen da izdrži bol i vrednuje snagu koju će mu izdržavanje doneti.

Ni najmanje ne sumnjam u dobru nameru onih koji su religije stvarali, ali to su nesavršeni sistemi, kao i svi ljudski sistemi, a poznato je da bi čovek i givikt pokvario, a kamoli sistem u kom je tako lako naći rupu. Bez upotrebe zdravog razuma i zdravog duha, religije, naravno, mogu doneti vise štete nego koristi i lako učiniti da bogobojažljivost postane strah od Boga koji kažnjava, umesto bojazan da će ostati bez Boga koji daje smisao. U drugom slučaju, strah mi se čini kao pozitivna i pokretačka sila koja ukazuje na dolazak opasnosti i pali alarm za spasenje, živa vera u dobro. Ali šta je dobro?

Dobro je sve ono što nam DUGOROČNO pruža osećaj zadovoljstva, ispunjenosti, mira, ljubavi, slobode, snage, lepote… dakle, sreće… iako kratkoročno može da izgleda kao napor. Loše je sve ono što nam KRATKOROČNO pruža gore navedene osećaje i najčešće ne iziskuje nikakav napor, a dugoročno nas dovodi do mizerije, besmisla i ovisničke potrebe o sve ono što će nas kratkoročno ponovo zadovoljiti.. dakle, do nesreće.

Znam da nije lako osetiti Boga, žveti s njim, iako život nekad očinski grubo daje lekcije za njegovu spoznaju. Ali ako ste se tih bolnih životnih lekcija naplaćali, a s Bogom se niste sreli, možda nije loša ideja provera sebe po religijskim postulatima. Uzmete za početak bilo koju. Nasumično ili po redu bliskosti, nije naročito važno, sve su one utemeljene na vrednostima. Ne morate ni duboko u svete knjige. Vikipedija će za početak sasvim dobro poslužiti. Ja sam odrasla u okruženju gde je većinsko stanovništvo hrišćansko, pa ću samo iz tih razloga predložiti, na primer, da krenemo od sedam smrtnih grehova. I da skratim pojedinačno vreme guglanja, kopiraću iz pomenute enciklopedije: razvrat, zavist, proždrljivost, lenjost, pohlepa, gnev i gordost. Ko nije praktikovao nikad ni jedan, može komotno da se kandiduje za sveti lik na izborima za narednu religiju. Za sve nas ostale predlažem da se propitamo koje radimo i u kojoj količini. Bez samoosude. Test je informativnog karaktera i za cilj ima da utvrdi šta nam konzumacija istih donosi. Nastojte da budete pošteni sa sobom. Znam da nije lako, ali može se. Nikome ne morate da kažete. Obavite to u mraku svoje sobe. A kad završite tu malu analizu, probajte da prestanete da ih radite. To će biti još teže nego ovo s poštenjem, ali probajte i budite uporni! Ne mora i ne može sve odjednom. Malo po malo. Ako svaki dan ostvarimo samo maleni progres, bez zastoja i regresa, teorijski, jednom moramo doći do onoga čemu težimo. Dajte sebi malo duži probni period i zavetujte se na istrajnost, ali ne kažnjavajte se ako posustanete, već se obodrite opet i nastavite kao da niste posustali. A kad dođete do kraja tog perioda, vidite šta vam je istrajnost donela. Ponovo ne morate nikome da kažete. Mislim da je to jednostavan, mada ne lak način da se utvrdi šta je naša priroda ili karakter, a šta nusprodukt našeg ponašanja, šta je naša stvarna potreba, a šta potreba našeg poroka.

Bog niti kažnjava niti nagrađuje, niti bilo šta propagira… Sve to obavimo mi sami, s preduslovom da smo normalni ljudi, a ne psihopate. Kažnjavamo se osećajem krivice, a onda se i na njega navučemo, pa ne možemo da prestanemo da ga izazivamo. Mrcvarimo se, izgubimo se, zbunimo se jer hoćemo da razumemo i vapimo za spasenjem i psujemo nepravednog Boga… A on nije ni pravedan ni nepravedan. On nije ni On. On je onaj beskrajan, svemoguć prostor otkrivene i neotkrivene lepote koji postoji van nas i naše potrebe da ga dotaknemo… Bog je neiscrpno dobro… toliko da je svaki strah izlišan… A ipak, realan strah od gubitka vere da se s njim možemo konektovati dok se probijamo kroz naše male živote sasvim mi je razumljiv…