Svraka

December 29, 2019  •  Leave a Comment

Trenutak u kom se dete rađa nije nužno trenutak u kom se postaje roditelj. Sati u kojima se čeka vreme za sledeći čepić, a temperatura raste iz minute u minut, i ne želiš da poveruješ da je toplomer ispravan, malo su ozbiljniji kandidati za osvajanje ove titule.

Tuširanje hladnom vodom malog, vrelog tela je najmonstruozniji čin ljubavi. Kad si žrtva ovog ljubavnog terora bole kapi vode koje seku kožu, ali ti si onaj koji ima pravo da vrišti. Kad si mučitelj, boli te taj oslobađajući vrisak, boli vrisak koji grizeš i boli sećanje kože na te iste noževe što po njemu padaju, a pušta ih ona čija bi ljubav trebala biti bezuslovna: MAJKA.

Svoja magnovenja u temperaturama na krajnjoj granici žive pamtim kao lepo, spokojno lice žene. Dok su u mene uprta dva anđeoska oka na užarenom licu, pitam se boravi li isti taj spokoj u mom licu. „Tempelatulo, bezi u ladijatol, bezi u spolet. Bezi, bezi, bezi…“ Uvce svirne preteće. Moraćemo ponovo na tuširanje. Vrisak zareže noć, noge i ruke se uzalud otimaju, majčinska ljubav je nemilosrdna.  Odakle ovom malom, iscrpljenom telu tolika snaga? Konačno je ponovo u zagrljaju i jecaj se smiruje. „Ne da tebe mama nikome…“ I onda opet nepojmljivi spokoj neizvesnosti: „Hoće li ovog puta stati?“

I tako tri dana. I nije ti teško. Mogla bi i trideset tri i trista trideset tri… Ali koliko god opsadno stanje trajalo, doći će i onaj dan kad je opasnost prošla. I po pravilu, biće sunčan. I dok sediš na klupi gledajući zatvorenih očiju u sunce, od temena do tabana sve unutar tebe slomiće se u bezbroj komadića. I čućeš korake oko sebe i neće te biti briga što usporavaju da osmotre tvoje krhotine. A kad ih konačno više ne bude, otvorićeš oči i u njih će drsko buljiti jedna svraka. I nećeš prekidati taj pogled sve dok ti se od njega ne zalepi i poslednji komadić, a onda ćeš graknuti na nju. Ona će odleteti, a ti ćeš ustati i s njenom sigurnošću krenuti spremna da opet budeš majka.

Posle par dana neko će bezazleno upitati: “Uživaš da budeš majka?” Gumice na slavinama instant će popustiti tako da zbunjenog čoveka dovedu u neprijatnost zbog dobronamernog pitanja.  Da, uživaš! Uživaš i u tom momentu zatišja između dva tuširanja hladnom vodom, dok malo, golo i vrelo telo držiš u naručju i osim tebe i njega ne postoji ama baš ništa. Iz dana kada je tvoje bilo u takvom naručju znaš da baš taj moment snažno formira vaš odnos, mnogo snažnije od onog u kom se veselo smejete. Pa kad posle dva dana vrtića ponovo dođu noć i dan u kojima privijaš obloge, a posle njih dani za uobraženo bolesništvo, umesto da eksplodiraš na njega što te umornu namerno turira, predišeš psovku i kažeš najiskrenije: “ Anđele, mama je malo umorna i gladna i jako je nervozna. Možeš li, molim te, prestati da drndaš tog džipa?” I trogodišnjak najrazumnije prestane. I još doda: “Nemoj biti nelvozna. Ja ću te zagliti.” I zagrli te i poljubi i pita: “Je l’ ti sad bolje?“ I tebi je bolje. Imaš snage za još jedan graktaj.


Comments

No comments posted.
Loading...

Moje ime je Jelena Medić. U želji da se u nekoj tački, zarezu ili pikselu sretne moj unutrašnji svet sa spoljašnjim, ostavljam tragove ljudskih postojanja... 
 
Subscribe
RSS
Archive
January February March April May June July August September October November December (15)
January February March April May June July August September October November December
January February March April (1) May (1) June (1) July (1) August September (1) October November December