Jednog sam muškarca pitala plače li ikad, boli li ga išta osim meniskusa. Odgovorio je: „Ne. Nikad. Ništa me ne boli“. Odmah sam znala da ćemo se teško razumeti. Drugi mi je rekao da plače, ali kad ga niko ne gleda. Viđala sam muške suze praćene rečenicom: „Plačem ko neka pičkica.“ A sećam se i muških suza koje su nedvojbeno svedočile o njihovoj snazi. Smelost da pokažemo svoju ranjivost, kao i spremnost da ispadnemo smešni dva su najbolja pokazatelja čovekove snage i stabilnosti.

U našoj kulturi plakanje se pretežno poistovećuje s osećajem tuge i isključuje muškarce kao moguće konzumente ove lekovite tečnosti. U zamenu im, uz očinski blagoslov i majčinsko gunđanje, nudi jednu drugu, prividno lekovitu tečnost. U kombinaciji s ovom narodnom medicinom, kulturna opravdanost ženskih suza dobija na snazi. Samo, to nisu suze koje leče, iako, ne sporim, u jednom trenutku mogu postati izvor njihove snage.

U nekim samosvesnijim kulturama, plače se i od uživanja, od lepote. Trenutke u kojima mi je život pustio suze iz besprekorno čistog užitka pamtim kao oslobađajuće, katarzične momente. Nekada ih inicira briljantnost umetnosti, nekad fascinacija prirodom, nekad odnos s drugim bićem, a nekad savršen spokoj sa samom sobom.

Vozeći se pre desetak godina rasklimanim, seoskim autobusom kroz Lijevče polje, pogled mi je privukla drvena tabla s rukom ispisanim natpisom: „Prodajem suze“. Širom sam otvorila oči dok se glava zavrće za natpisom kako bih se uverila u istinitost onog što mi se učinilo da sam pročitala. Nije bilo greške. Pisalo je upravo to: „Prodajem suze.“ Na kraju trošnog, zemljanog puta, iza table s natpisom, moja je mašta u nastavku putovanja izgradila drveni kućerak. Vrata je otvorila starica s očima bistrog mora bez dna i toplo se osmehnula, govoreći: „Uđi, sine…“ kao da me je već očekivala… I vrata su zacvilila za mnom.

Prva osoba kojoj sam oduševljeno ispričala kakav sam natpis uz put videla, ubila je mudru staricu rečenicom: „To su buketi za groblje.“ Kao u crtaću, nad galvom iskače „Sucker!“ dok se osoba zadovoljno smeje. A u meni namrgođeno dete broji „Marš iz ovog našeg sokaka kad ne umeš da sanjaš. Da te pokrljam na pola – k’o lebac! Eto!“

Suze označavaju zagrobno cveće, grobljanski biznisi u nesvesti cvatu, a životi grubi, suvi…