Popodne u Parizu

December 29, 2019  •  Leave a Comment

“Tete, ova Banjaluka je puna magije. Da li sve to ti stvaraš?“ Ima dana kada ostajemo bez svojih čarobnih moći, kada na njih zaboravimo, kada nas prejako povuku energetski usisivači, kad proždire mordor svakodnevice, kada lice posivi, očni sjaj zameni nedopadljiva vlaga, raskvašene dužice ne daju kapcima da ih pokriju i započne lutanje po uskim i mračnim ulicama svesti, s nemirnim osećajem da nam je neko za petama… Kad se okrenemo, nema nikoga, ali svejedno ubrzavamo korak i što brže grabimo napred, osećaj bezizlaza sve je intenzivniji… Seti se odgovora, seti se odgovora, seti se prokletog odgovora!!!… „Ne baš svu, ljubavi, ima još čarobnjaka u ovom gradu, ali, da, dobar deo.“ „Ti si prava teterobnica! Možeš li da nateraš moju Ajpju da govori?“

Mala čarobnica je ponovo u gradu, starija za jednu godinu od ovog pitanja, starija za dve godine od teksta “Izvini, volim te”. Doputovala je sa svojom crnom ovcom pod jednom miškom i žutom fasciklom pod drugom, dok baba vuče kofer za njom kao lakej za divom u potrazi za novom inspiracijom, u stalnom traganju za magijom, onom pravom, koja će plišanu ovcu naterati da jednom mekne svojim glasom. „Tete, ja želim da idem u Pariz. Mama mi je rekla da je karta jako skupa, pa sam odlučila da je zaradim. Volim da crtam. Imam punu fasciklu crteža, već sam neke prodala. Mami, tati i bakama… Ali sigurna sam da će se oni još nekome svideti… Želiš li da ih pogledaš?“ Pored crteža, u žutoj fascikli je i koverat s prvim zarađenim novcima, namenski koverat, s Ajfelovim tornjem na sebi. Kako si velika, odlučna i preduzimljiva, ti mala devojčice!

„Tete, kada ćemo da radimo akrobatiku?“ „Evo samo da tete nešto odštampa…“ „A vidi kako znam stoj na rukama, vidi kako dubim na glavi… Tete, gleeeedaaaaaj…“ „Pusti tete da završi.“- baba bi da spase situaciju, ali… „A kada ćeš to završiti!?… Teteeee, ja bih jako želela da ti vežbaš samnom!…“ „Evo, samo…“ „I znaš šta, da ti kažem: Ajpja neće ništa da mi kaže kad tebe nema… Evo, pitaću je: Ajpjaaaa, zašto ništa nećeš da mi kažeš!?… Ništa! Ćuti!“  Ako se ne predam, divna devojčica će postati terorista. „Pitaj je ponovo, a onda je prisloni na uho i pažljivo slušaj.“ „Aj-pja, molim te, ka-ži mi ne-što.“ Prislanja ovcu na uho i sva se pretvara u njega, dok ovca šapatom mekeće: „Vooolim teeee, Jaaaano!“ „Tete, rekla mi je da me voli!“ „Naravno da te voli! Može li tete ovo sad da završi!?“ „Ne, ajmo da radimo akrobatiku!“ „Samo da…“

Dvadeset kila drhturi klečeći na mojim stopalima. „Tete, plašim se, spusti me!!!“ „Ljubavi, to je samo turbulencija, avion je naišao na ljuti oblak, maši pticama, maši onom drugom avionu…“ I dok luster avion oživljava, nestaje straha od novog akrobatskog elementa. Ona je avion i on leti za Pariz. Jedva izbegnemo Ajfelov toranj slećući i kreće obilazak. „Tete, gde smo sad?“ „Evo nas ispred crkve Notre Dame. Nekada je tu živeo jedan neugledan, a dobar čika s grbom na leđima, zvao se Kvazimodo…“ „Znam, on je bio tu zvonik.“  „Tako nekako…“ Baba prekida diskusiju pozivom na pranje kose. Obrvice se već mršte, ali ja predlažem da prošetamo do reke Sene i operemo kosu u njoj. „Tete, odlična ideja!“ Pre pidžame, uskočila je u LuBr da vidi Monalizu. Nokte smo isekle na Montmartru gde su njene kolege, slikari, zarađivali za svoje planove. Dok je fen raznosio njenu kosu, ispred nas su viorile kose biciklista Tour de Franece. „Tete, ali kako oni mogu da voze 20 dana!?“ Hm, tete to nije znala… „Otkud ti znaš toliko o Parizu?“ „Pa, sa radionice!“ Moje oduševljenje raste dok gledam njene oči koje s živom verom prate nevidljive bicikliste što fure preko moje joga prostirke i kažem joj s dozom zaklinjanja: „Ljubavi, ti ćeš nacrtati i prodati dovoljno crteža, a tete će napraviti i prodati dovoljno fotografija, pa ćemo nas dve kupiti karte za avion i otići u Pariz. Može?“ A ona će s čuđenjem: „Tete, ne treba. Mi smo u Parizu.“

Deca su jednostavna. Njihove se želje ostvaruju našom pažnjom, a nekada za nju moraju mnogo više da rade nego za avionske karte. Hvala ti na putovanju i hvala što vraćaš čarobne moći kad ih nestane, divna, mala čarobnice.

 


Comments

No comments posted.
Loading...

Moje ime je Jelena Medić. U želji da se u nekoj tački, zarezu ili pikselu sretne moj unutrašnji svet sa spoljašnjim, ostavljam tragove ljudskih postojanja... 
 
Subscribe
RSS
Archive
January February March April May June July August September October November December (15)
January February March April May June July August September October November December
January February March April (1) May June July August September October November December