Pokojnici ne žive na groblju, niti se tamo mogu upokojiti. Na groblju žive kamene ploče, portreti nekih fotografa, raznih fotografa, skulpture vajara, insekti i, ako su pokojnici bili mudri kao Karel Čapek, pa zatražili zdelicu za vodu umesto saksije za cveće na spomeniku, žive i ptice. Redovno pokojnikove ostatke obilaze i cvrkuću.

Pokojnici žive u polju suncokreta, čak i kada ono postane polje kukuruza. Žive u nazivima mesta kroz koja prolaziš: Rumenka, Bački Petrovac, Silbaš, Parage, Ratkovo, Odžaci, Bački Gračac, Bački Brestovac. Žive u prodavnici na uglu pored koje se skreće desno… Žive u lubenicama koje se prodaju uz put… U tuđim prstima u cipelama jedne devojčice što žuljaju, u njenoj živoj ljubavi, u crtežu koji ne ispušta…

Žive u mom pretvaranju da mi nije važno…

Žive u ponosnom inatu i prve i druge i treće generacije i ko zna još koliko njih pre i posle, u neshvatanju da im upravo on koči život… U jakim nogama… U teškoj dosadi ravnice… U stričevom pogledu… U zadnjem dvorištu… U mojoj nozi koja cupka, jer više ne može da sedi. U izgovorenoj rečenici koju nisam ni želela da izgovorim…

Pokojnici žive u nama, nekad kao dragi stanari, a nekad kao nepozvani gosti bez lepih manira koje ni psovkom ne možeš oterati. Žive i neće da odu, neće da se upokoje, a pokopani su. Svojim ste očima videli…

Žive u oluji, u pljusku, u zapljusnutom autu, u nestrpljivom pokretu ruke vozača koja mulja zamagljeno staklo ispred sebe. Ne može da sačeka maramicu, a kamoli ventilaciju…

Žive u otkriću da je većina sećanja prijatna, da je kiša prijatna, da su oborena stabla prijatna, da je putovanje kroz vremensku nepogodu zapravo jako prijatno, veličanstveno.

Žive u živima, jer im oni mazohistički ne daju da umru…

Pokojnici ne žive na groblju. Zato groblja i jesu tako mirna mesta.