Oči u oči

December 29, 2019  •  Leave a Comment

Mnogo ljudi je pročitalo tekst Do gole kože i golog srca i po vašim reakcijama koje ste mi ostavili na zidu, u sandučićima, u telefonu… i na kojima sam beskrajno zahvalna, rekla bih da sam postala heroina dana, što u ovoj stavri, nikako nije moja percepcija mene. Hrabrost je kao i sve drugo, vrlo individualna stvar i onaj ko herojsko delo čini, retko ima svest o tome. Niko ne stane da razmisli, pa kaže: “Sad ću biti hrabar i postaću heroj.” pa onda bude hrabar i postane heroj. Ono što je za jednu osobu hrabrost, za drugu je stvar koju obavlja bez razmišljanja i obrnuto. Iz istorije i mitologije, heroje zamišljamo kao neke nadljude koji će u svakoj situaciji svesno učiniti pravu stvar, žrtvovati ugled i život za istinu, priznati krivicu, pobediti negativca… U realnosti, svaki čovek svakodnevno uradi po jedno malo herojstvo da bi završio dan i niko mu na glavu ne stavi lovorov venac za miran san. Najčešće niko i ne primeti. Ponajmanje on sam.

Izbaciti pomenuti tekst u javnost, od mene nije iziskivalo naročitu hrabrost. Pogledati nekoga u oči i reći mu to isto, plaši me na smrt. I dalje. Oči u oči, reakcija nema vremenski otklon. Sve češće se dodirujemo medijima, zbog čega ovaj kontakt postaje još krhkiji.

Ja mislim da je hrabrost biti golog srca dok si u vezi. Pokušati drugom i sebi da objasniš razloge zbog kojih se u određenom trenutku ponašaš na određen način, jer svi smo mi trista čuda i trista čuda će nas kroz život snaći. Voleti nekoga, a svejedno se zaljubiti u nekog drugog, pa doći i reći očima koje znaš bolje od svojih: “Zaljubio (zaljubila) sam se”, a one se zamisle i upitaju se zašto i šta sad da rade s tim… Umesto iste scene par meseci ili par godina ili par decenija kasnije u kojoj se u dijalog upliću najgore psovke. Lako je pisati istinu, jer na kraju, to je literatura. Biti potpuno iskren u odnosima s ljudima, čak i kad će ih istina zaboleti ili ako će vas zaboleti, tu za mene leži prava hrabrost. Svi mi verujemo da smo Antigone i Banović Strahinje, ali u praksi, češće smo Ismene i Brankovići.

Juče sam fotografisala jednu porodicu u holu Karitasa. Dečak od nepune dve godine, mlada žena i mlad muškarac, teško oboleo od raka. Žena me je pozvala pre oko mesec dana da ih fotografišem oko praznika, ako on bude mogao, jer mu se stanje stalno pogoršava. Rekla mi je da joj je jako stalo da to urade, a ja da ću za njih sigurno pronaći termin.  Termin je pao u dane moje ranjivosti, verovatno ni malo slučajno. Putovati na posao iz Banja Luke u Šipovo, vratiti se, spremiti se, obući svečano svog malog dečaka, svoju bebu, obrisati muževljeve prste umazane čokoladom koju nije mogao dobro da otvori, a možda je želeo da je da dečaku, preneti ga iz invalidskih kolica u fotelju da detetu, koje se možda neće ni sećati oca, ne ostavi uspomenu na njega nepokretnog. Namestiće ga najbolje što može, obuzdaće dete koje ne želi da se fotografiše, zabaviće ga i svih troje će se nasmejati meni u kameru. E, to je hrabrost.

Znam da medicinsko osoblje ovakve stvari viđa svaki dan i da bi skrenuli s uma kad bi ih svaki takav slučaj dirao, ali ja nisam medicinsko osoblje, ja sam fotograf i pisac i moj je posao da me dira. Dajem sve od sebe da ih zabavim, da stvar uspe, da uspomene ostanu onakve kakve ona želi za svog sina. Lepo mi je s njima, osećam se privilegovano zato što su me pozvali. Na rastanku stiskam ruku koja ne može da se podigne iz krila više od nekoliko centimetara, gledam ga u oči i kažem: “Nadam se da ćemo se još videti.” na šta njegov pogled skrene u neverici, kao da kaže: “To su samo ljubaznosti.” I ja znam da je u pravu. Isti mi je takav gest dao otac kad sam ga poslednji put videla i na rastanku rekla besmisleno: “Čuvaj se.” Znam da to nije ono što sam htela da mu kažem, iako bih iskreno želela ponovo s njima da se sretnem, na okupu. Ono što želim da mu kažem je da ženi koja je ovo organizovala za njihovo dete kaže nešto najlepše što može da smisli, iste ove večeri, da onom rukom što još malo može da se kreće napiše nešto svom dečaku, svakog dana koji mu je preostao po koju reč za svaku godinu dečakovog odrastanja. Da učini bilo šta što će im sve troma značiti. Da bude hrabar… Ali šta ja znam o toj vrsti hrabrosti!? Ništa!

Dečak me ljubi na rastanku, ja mu se zahvaljujem i ne želim da zovem taksi, već se spuštam s Petrićevca gazeći kroz sneg neraščišćenim ulicama dok mi se suze mrznu po obrazima.

Raznih hrabrosti ima.

 


Comments

No comments posted.
Loading...

Moje ime je Jelena Medić. U želji da se u nekoj tački, zarezu ili pikselu sretne moj unutrašnji svet sa spoljašnjim, ostavljam tragove ljudskih postojanja... 
 
Subscribe
RSS
Archive
January February March April May June July August September October November December (15)
January February March April May June July August September October November December
January February March April (1) May (1) June (1) July (1) August September October November December