Vidim u ogledalu umorno lice uokvireno prljavom, iskrzanom, čupavom kosom, nepočupane obrve, bubuljice od samozadovoljavanja čokoladom i vertikalna bora preko čela. Neće otići ni ako se usne nasmeju. Ipak one probaju. Grimasa. Vidim oči koje su se razbolele ljutnjom i pokušajima da se svete, pa se setim usana koje se tresu i skupljaju da ne puste suze dalje od ivica sunčanih naočara i pomisao da im ja prouzrokujem bol produbljuje liniju na čelu. Vidim sav besmisao tvrdoglavosti i pokušaja da se razumeju tuđi razlozi. Dođavola i s tim razumevanjem! Glava u ogledalu je prepuna smeća. U kutku oka nazire se srce, stisnuto i malo. Ako bude pušteno u celo oko, ponovo će da curi. Toga je dosta.
Vidim usnicu koja se izvrće još pre kapije vrtića, tetu kako čupa ruku dečaku koji se veša majci oko vrata.
Vidim da ovo mora biti neradni dan.
Ponovo vidim lice iz ogledala. Sve je sad bolje, osim bore na čelu. Ona se ne da. Nema veze. Kad telo poleti i tako neće više biti važno.
Vidim oči duboke i prijateljske, smirujuće. Zovu na oslobađanje. Let počinje i konačno tišina u glavi. Nije um taj koji nas dovodi u balans. Duša i telo konačno na istom mestu.
Vidim punu zelenu boju proleća.
Vidim muškarca razapetog između zahteva dve žene. Koja će se naduriti jače, na njenu će stranu otići. Njemu je i tako sve svejedno. Niti hoće, niti ume da se bori. Jedna pušta i ponovo ugodna stihija nosi svojim laganim tokom.
Vidim dečaka koji se igra sam u sred vrtićkog dvorišta prepunog dece, vidim njegovu majku u njemu i pre nego što će im se pogledi sresti, osmesi razvući, a noge potrčati u zagrljaj.
U drumskoj koloni vidim zadnje staklo školskog autobusa kako maše s desetak pari ručica. Na otpozdravljanje, smeje se ustima bez kečeva.
Vidim tri hiljade stabala jabuka, otežalih od mladog ploda. Vidim majku, pronađenu u dugom redu voćnjaka. Smirena i lepa, kao devojčica, dok grli unuka. Tišina polako ulazi i u srce.
Vidim dve velike, crne kuje izvaljene na sveže pokošenom travnjaku. Teško podnose sparinu.
Vidim kišu kako mokri malenu kabanicu i čizmice šljapkaju po bari.
Vidim grm rascvetalih, crvenih ruža, kapljicu krvi na levom kažiprstu i buketić u gepeku.
Vidim mlađanog autostopera u mraku otvorenog puta. Dve sekunde procene vlastitog osećaja i on utrčava u desni retrovizor. „Ko nam je sad ovo?“ pita zadnje sedište. „Neko kome je trebao prevoz?“ odgovara prednje. „Kako se ti zoveš?“ Anđeo izusti svoje ime, ali stoper ne razume najbolje, pa kaže: „Gabrijel?“ Ne sasvim, ali vrlo blizu. “A kako se ti zoveš?” “Marko.” Anđeo se zadovoljno smeje i kaže: “Isto kao moj Malko.” Rastanak odmah nakon upoznavanja. Nismo na istom putu.
A onda se jedva vidi put od naglog pljuska. Autić mili do zgrade i veselo se kikoće na parkingu dok na radiju Faith no More svira: “Midlife crisis”. Značenje je nešto drugačije nego kad se za njima ludovalo u srednjoj školi.
Vidim nožice koje se zavlače pod pokrivač, ručice sad nežno grle majčin vrat, a usne šapuću: “Jaaaako me zagli.” Vidim spokojno zaspalo lice i poljubac koji se spušta na mali nos. Ceo uđe u vrh usana.
Vidim facebook news feed kako se kreće bez kraja.
Vidim pukotinu u plafonu dok telo mirno leži na joga prostirci pokušavajući da izbaci buku društvene mreže iz glave. Vidim ljude zagledane u ekrane, koji na taj način održavaju stvarnost dovoljno daleko. Vidim sebe među njima. Vidim da predugo nisam bila nasamo sa sobom.
A onda ne vidim više ništa. Samo osetim vazduh koji struji kroz telo i znam da je tu, unutra jezgro koje stvara zanosne svetove. Oslobodi ga.