Ljubav kao lek

December 29, 2019  •  Leave a Comment

Danas u parku moj dečak i ja naiđemo na još jednu majku s vršnjakom. Roditelji male dece su kao vlasnici kućnih ljubimaca, brzo i lako stupaju u komunikaciju. Sigurno imaju barem jednu temu za razgovor, mada oko svega drugog mogu imati, i često imaju, dijametralno suprotne stavove, što, naravno, može biti slučaj i sa samom zajedničkom temom. Nama park nije naročito blizu, ali odlazimo kad god možemo da bi dete moglo malo slobodnije da se kreće i slobodnije da se isprlja. Naš kraj, kao i većina krajeva u Banjaluci, nije naročito prijateljski nastrojen prema deci. Druga majka od parka očekuje nešto drugo, pa čim dete krene da se odvaja, viče za njim: „Ne tamo, ima vuk!“ ili „Uhvatiće te baba Roga!“ Osim što me iznenadi podsećanje na negativce iz detinjstva, takođe me seti i na bogato narodno predanje s kojim sam prilično često u sukobu. Neke se teze prenose generacijama bez preispitivanja, pa tako promaja, veza između bosih nogu i upale jajnika, mokre kose i upale mozga, rada nedeljom (ili, daleko bilo, na crveno slovo) i nesreće… postaju nacionalno blago preventivnog lečenja, odnosno prevencije sreće. A zapravo ih autosugestija pretvara u strah donoseći upravo suprotno: bolest i nesreću. Ako pokušam da se suprotstavim ovim aksiomima dokazima da hodam bosa po pločicama, a da sam i dalje zdrava i plodna, da sam se trudna kupala u Vrbasu i rodila savršeno zdravo dete, da bi svi oni drugoverni i neverni odavno pomrli koliko rade na svece, sledi: “Videćeš kad dođeš u naše godine! Ni mi nismo verovale kad smo bile mlade…”

Naravno, bilo bi izdajnički tvrditi da tradicija našeg naroda nije stvorila i sačuvala i pozitivna kodiranja. Prošle nedelje naš dečak dobije vakcinu. Kako je država po ovom pitanju odlučila da se unazadi bez alternative, rame se upali i pored obloga, zdravo dete postane kenjkavo, dobije temperaturu, stalno se drži za ruku i stenje: „Pece, pece… booji!“ Nemoćna da bilo šta učinim osim da budem strpljiva dok ne prođe, setim se narodnog leka: „Ljubi mama da prođe!“ Svaki put kad bebać zastenje, ja ga poljubim uz objašnjenje i on se na neko vreme zadovolji lekom, a posle ponovimo postupak. Ujutru se budi i prvo što kaže dok pruža ruke iz krevetića da ga uzmem i prebacim kod sebe na maženje je: „Boji, jubi!“ Jasno je da poljubac sam po sebi nije lek i da u realnosti neće probuditi Trnoružicu, ali dete od njega prestane da plače kad ga boli i potpuno nesvesno odluči da bude jako. Pozitivna autosugestija! Neko me voli, saoseća samnom i to je dovoljno da bol postane podnošljivija. Ljubav kao lek, divan i održiv koncept!

Pogađate, za dva dana otok je spao, ali je ritual ostao i evo nas, nedelju dana kasnije, kako ljubimo svaki deo tela koji se slučajno kvrcne. „Jub, jub!“ Kao u tekstu Izvini, volim te. Teško možemo biti dovoljno oprezni za male pametnjakoviće.

 


Comments

No comments posted.
Loading...

Moje ime je Jelena Medić. U želji da se u nekoj tački, zarezu ili pikselu sretne moj unutrašnji svet sa spoljašnjim, ostavljam tragove ljudskih postojanja... 
 
Subscribe
RSS
Archive
January February March April May June July August September October November December (15)
January February March April May June July August September October November December
January February March April (1) May (1) June (1) July (1) August September October November December