Verovanje Hrišćana kaže da ljudskoj duši treba 40 dana da se smiri i zauvek napusti ovaj svet. Prema tome, već je došao kraj lutanja duše mog oca.

Ponovo sam neku drugu poslala na groblje. Novo stakleno oko joj poigrava u džepu, ali u drugom nema tela s kojim bi se spojilo da ostavi tragove. Nema ga svesno, kukavički. Zato stoji kao kip iza drvenog krsta, drži kišobran nad glavama najstarije sestre i majke, gleda svojim očima i beleži slike da mi ih kasnije prenese. Jaka kiša pada pod uglom. Ne kiša Tarkovskog koja odnosi tegobu i spira grehe, već kiša Bele Tara koja pravi blato, lepljivo, ravničarsko blato, što pored cipela, rubova pantalona i kaputa, zahvata i duše, tesno ih lepi za želudac, a posle se samo alkoholom s njega spira…

S druge strane krsta prozeble grimase ukočene udarima kilometrima nesputanog vetra, tužni smajliji pod kojima srca pumpaju vrelu krv, moju nerazblaženu krv, vražju krv što ljude tera da sami sebi vade zube i čupaju nokte… Da li bi potomci tog gorštačkog semena poniklog u ovom ravničarskom blatu razumeli kada bi se u ovom trenutku pojavio fotoaparat? Ne verujem. Isto kao što ni ja ne razumem pogaču, koljivo i kolače koji kisnu na susednom grobu. Kiša dobuje po pokrovu aluminijumske folije i cedi se u hranu. Običaji ne poznaju vremenske neprilike…

Kome je na otvorenom prostoru vojvođanske nule potrebna pogača, žito i sok? Gologlavom popu koji od studeni cvili liturgiju kao za najrođenijim? Teškim portretima iza njega što se grčevito drže za ručke kišobrana kao da ih samo oni mogu spasiti od propadanja u blato? Porodici u raskvašenoj ilovači što loži sveće u jednu vatru ne bi li združene odolele vetru? Sigurno ne onom pod ilovačom, iako mu je za života duša najjače treperila na miris hrane i pića. Sada ta duša troši svoje poslednje dane na Zemlji…

Mojoj izaslanici nije hladno iako kašlje i curi joj nos. Nije joj ni prijatno ni neprijatno, ali joj nije ni jasno: ako svi ovi prozebli ljudi zaista veruju da duša koju vole iščezava s ovog sveta, u ovom trenutku, pod ovom kišom i udarima ovog vetra, zašto te dragocene trenutke troše na spasavanje pokisle hrane?…

Ukus detinjstva neutrališe pitanje.

Kasnije, pod vrelim tušem, izveštaj s groblja i te kako boli. Nezabeležene slike moraju napolje, pa boli i trošenje olovkinog srca. Ali već sutra, kad sastružem stvrdnutu ilovaču sa cipela i u njima ponovo krenem u svet, u kom, po hrišćanskom verovanju više ne obitava jedna duša, neće biti boli, jer to nije moje verovanje. Bila je to jedna mlada duša, što je tek naučila da jede i pije. Ima ona još dosta krugova da napravi po Zemlji, pre nego se zauvek uzdigne i smiri u svojoj punoći.