Instinkti

December 29, 2019  •  Leave a Comment

U jednom od komentara na moj prošli tekst Oči u oči, žena je ostavila divne reči u kojima kaže da priča pogadja na način koji ne želi danas, dok čeka Božić i ja sam potpuno saglasna s njom, ali dok provodim budna svoju treću prazničnu noć, ne mogu da se otmem misli da su to dobre teme za praznike. Negde se neko, identično kao i ja bori sa sobom i, zvučaće pretenciozno, ali možda mu moje reči drže ruku “dalje od noža”, na isti način na koji pisanje meni donosi olakšanje. A za one koji mirno, ušuškano spavaju u toplom porodičnom domu u kom će ujutru zamirisati pogača, ponovo pretenciozna želja, trebalo bi da budu podstrek da blizinu i intimu prazničnih dana sačuvaju i za sve ostale dane. Barem je moja ideja dok ih pišem takva.

Ima ljudi koji su samci i istinski su srećni takvim statusom. Neki od njih su venčani s umetnošću, neki s naukom, neki s religijom… Ali mi ostali, koji činimo veliku većinu, jednostavno imamo potrebu za drugim bićem. Negiranje te potrebe tera nas u ozlojeđenost, odakle se ne izlazi naročito privlačan. U kući svojih babe i dede, koji su pre smrti proveli 60 godina zajedno ostavljajući nam snažnu svest o značaju porodice, i moja će porodica osvanuti s mirisom pogače. Ispeći će je moja majka, čim svane, koja duboko pati što joj ćerka provodi prazničnu noć budna, pišući tekst u kupatilu. Kupatilo je u mojim tinejdžerskim danima bilo jedino mesto na kom sam se mogla osamiti, razmisliti, isplakati se, pa mi je naročito prijatno što mi sada služi kao uteha… U porodici koja će osvanuti u kući, jedini muški član biće moj mali sin. Takva godina naišla. Znam da će doći one u kojima to više neće biti slučaj, jer sve tri, i majka i sestra i ja, imamo još toliko toga da damo i pouzdano znam da će to nekome trebati. Posle doručka, čistićemo zavejano dvoriste, valjati se s decom po snegu, smejati i nećemo biti tužne. Zbog toga želim da nastavim s istom temom.

Ljubav i preljuba.

Svi, bez izuzetka, u to sam ubeđena, bez obzira koliko voleli onog u čijem zagrljaju sad spavate, doći ćete u životu do tačke kada ćete sresti nekoga ko će vas probuditi, snažno izbaciti iz svakodnevice. Neizbežno! Ljudi avanturističkog duha sigurno će preći granicu, drugi možda neće, ali će ih situacija svejedno protresti kao zemljotres i staviti u pitanje čitav njihov život.

U ljubavnim trouglovima, a uvek su u pitanju trouglovi, čak i kad su u igri četiri osobe, u suprotnom bi bila dva para i srećan kraj, periodično, uvek neko pati. Znam da je pitanje seksa ono što je uvek ranjivo kod preljube, ali zapravo je ljubav ono što je problematično. Čak i ljudi koji žive u otvorenim vezama, u kojima je seks s drugim partnerima legitiman, sigurno se susreću s istim problemom. Trenutak u kom voljena osoba odlazi od vas zbog treće osobe, naročito ako imate decu, verovatno je u otvorenoj vezi još bolniji. Ali šta je to što je toliko bolno? Nedostajanje, samoća ili ego? Kad dozvolim sebi da se smirim, zatvorim oči i pođem u susret sebi negde duboko, pa kad se sretnem, ponovim pitanje, nalazim odgovor. Kada s nekim provedete godine, nakon razlaza,  nemoguće je sekcijski razdvojiti ono šta si ti, a šta je druga osoba. To je proces koji traje. Isto je i kod druge osobe, pa sve ono vaše što odlazi s njom da bude podeljeno s trećom osobom, plače i doziva vas pružajući ruke ka vama kao dete kada ga ostavljate u vrtiću, iako možda znate da je tako bolje i za njega i za vas. Znači, odgovor je ego. Ego je onaj koji nam ne dozvoljava da nastavimo. Odjednom shvatite kakav magarac ste bili da zažmurite na sve znake preljube kod partnera. Vidite se ponovo kako se iz jutra u jutro budite sami u krevetu, jer je vaš partner opet slučajno zaspao na ugaonoj; svaka neprospavana noć kod kuće odjednom postaje bolno slikovita i u njoj nema kafane i drugara; vremenski locirate prve znake koje ste ignorisali i shvatate da padaju pre nego što vam je dete začeto, bljesne njegovo kašnjenje u posetu kad vam se dete rodilo, pa poželite da se to nikad nije dogodilo, a verujte mi na reč, strašno je poželeti da nisi rodila svoje dete. Bili su to strašni dani dok vam onaj koji vas je ostavio još uvek spava na toj istoj ugaonoj radnim danima, dok vikende provodi kod sad legitimne ljubavnice kojoj je dete tada kod oca. I vi, naravno, znate ko je ona, znali ste i pre, i boli vas mnogo jače od porođajnih muka. Nadalje shvatate kako u roditeljskim odnosima nikada nije bilo tria, uvek samo tri dua i odjednom se javlja slika bejzbol palice u vašoj ruci koja mu raznosi glavu na vaše ogromno zadovoljstvo i olakšanje.

A onda se setite topline u očima drugog muškarca dok konstatuje: “Koliko je nežnosti tebi potrebno…” i znaš da poetska rečenica: “Da si ti moja ja bih se svakog jutra budio i mislio kako da te tog dana učinim srećnom.” tako silno deluje na vas zato što niste srećni. I dok pre podneva provodi skupljajući kamenčiće u parku s vama, da ih vaše dete baca u barice, a vaš čovek i dalje spava, ponovo na ugaonoj, nije teško doći na ideju da je upravo to ono što vam treba, neko ko kaže: “Ja znam da ćes ti uspeti.”, umesto nabrajanja šta sve ne radiš dobro i zbog čega ne uspevaš. Čak vam nije ni privlačan, ali njegov miris koji vam isprva smeta, odjednom postaje izvor vaše požude i dok ga grlite, ponovo se osećate potrebni. A svejedno, kad osetite da to vašeg partnera počinje da boli, kažete: “Izvini, ranjavam ga, moram da prestanem.” Ignorišete njegove pozive i poruke pune nedostajanja kao da on vama ne nedostaje, a nigde ne biste radije bili nego u njegovom zagrljaju. Kad se konačno vaš partnerski odnos prekine, na njegovo: “Dozvoli da pomognem. Volim te.” vi kažete: “Mislim da ću morati sama kroz ovo ako mislim da sebi opet nekad budem dobra.” I vrlo ispravno mislite, ali se svejedno ljutite što vas je ozbiljno shvatio kad ga zovete u naletima krize. Još jednom vidite svoju magareću glavu i bejzbol palicu koja sad nju raznosi.

A onda naleti sećanje na mladića, na kog uvek mislite kad je mesec na nebu zanosan, na domaće, suve šljive s Boboljusaka, na rosu s jorgovana kojom vas je umivao, na kiše koje su vas neprekidno pratile, a vi im tvrdoglavo odolevali dok se sve živo sklanjalo s ulica i mislite kako je možda vaša nesposobnost da tada ostavite čoveka kog volite dovela do toga da sada neka druga žena bude povređena postupcima istog tog mladića, kao što ste i vi povređeni postupcima onog koji vam je bio porodica.

Sve je uvek naša krivica. Zrela smo bića koja donose svoje odluke. A da vas one ne bi dovodile do misli o bejzbol palici koju nemate, jer je simbol američkih filmova koje ste suviše gledali pre nego što ste postali drama queen, slušajte svoje instinkte kad vam pošalju prve znake i delajte pre gneva. Iz mog iskustva s obe strane, ide ovako: prvo o nekome neprekidno govorite, a kad pređete granicu, jednostavno prestanete da ga pominjete. Kada se ime slučajno zadesi u razgovoru, blago skrenete pogled i ulažete nadljudske napore da se vaš partner s njom ne sretne, a ako se to ipak dogodi, bacate se u paniku ili se ponašate kao kamena statua. Sve je ljudski. Ljudski je da se dogodi. Sigurno ste bezbroj puta zapravo poželeli da budete hrabri i kažete otvoreno svom partneru, al jednostavno hrabrost nije dolazila. Izbegnite “Kurvo!” ili “Ona kurva!” kao da je to uvek samo ženska krivica. Razumite onu ili onog koji su čekali na višak vremena vašeg partnera, iako je višak s vremenom prerastao u krađu vremena od vas. Budite hrabri! Uhvatite se u koštac s problemom dok je na “višku vremena”, jer vrlo lako to postane sve vreme. Budite iskreni! Nema ničeg lošeg u ljubavi, sve dok ne postane noćna mora laži.

Zvona zovu na jutrenje tako nežno. Iako nisam religiozna, zvuk zvona kao i učenja s minareta uvek su me opuštala. Ima u njima nečeg meditativnog kao i u molitvi, a sad mi savetuju da je vreme da završim. Za kraj citat iz američkog filma bez bejzbol palica: “Ne dozvolite nikom da vam kaže da je svetlost u vašem srcu slabost.” Srećan vam Božić, ako slavite. Ako ne slavite, proslavite dan jednom kvalitetnom istinom i dozvolite svojim instinktima da vam govore. Lep dan vam želim.

 


Comments

No comments posted.
Loading...

Moje ime je Jelena Medić. U želji da se u nekoj tački, zarezu ili pikselu sretne moj unutrašnji svet sa spoljašnjim, ostavljam tragove ljudskih postojanja... 
 
Subscribe
RSS
Archive
January February March April May June July August September October November December (15)
January February March April May June July August September October November December
January February March April (1) May (1) June (1) July (1) August September October November December