Od prijateljice sam čula priču kako je u selu njene bake jedna starica, samica, uredila sve pojedinosti vezane za svoju sahranu, platila ljude koji će to izvesti kad ona umre, a potom organizovala sama sebi daću i na nju pozvala bliske prijatelje da se za života o njoj kaže sve lepo što se ima reći, da oseti miris cveća i nasluti barem jedan uzdah za svojim odlazećim životom. Nije planirala odmah potom da umre, samo je želela da skine teret smrti koji joj se počeo navaljivati na pleća.
Prisustvovala sam jednom vrlo sličnom događaju.
Vesti o nesvakidašnjoj studentkinji koja u 80. godini brani svoj master rad iz dramaturgije već su se pronele našim prostorom. Nadam se da će se raširiti i dalje, jer morate priznati, sama ideja je toliko prožeta pozitivnom mišlju da morate biti krajnji pesimista da ovakvu vest primite bez osmeha. Ali prisustvovati ovom događaju koji u osnovi slavi ogromnu žudnju za životom što je ova temperamentna žena nosi kao teret, za mene je bilo duboko potresno, iako zbog toga ne manje lepo. Nisam mogla da se otmem utisku komemoracije, u najplemenitijem smislu reči. Čovek je svakako glavni glumac svoje komemoracije i prava je šteta da ne primi aplauz i cveće.
Poslednji put sam videla svoju profesoricu dikcije, glumicu i pesnikinju, Daru Stojiljković, pre oko godinu dana. Žalila mi se kako su joj studije naporne, jer vrlo ozbiljno to shvata, kao, uostalom, i sve drugo što radi. Govorila mi je kako mora da požuri. Pitam: „Zašto vam se žuri, profesorice?“ a ona će tako jednostavno: „Dete, da me smrt ne pretekne.“
Na početku i na kraju života godina dana je najveća. Stasavanje kao i jenjavanje tela su vidljivi iz dana u dan.
Kada sam ušla u svečanu salu akademije, za stolom sam ugledala jednu zgurenu staricu u toplim patofnama, koja je poluprisutnog pogleda spremala stvari. Već sam nekoliko puta gledala proces zatvaranja životnog kruga i taj mi je izraz lica bolno poznat. Nije ličila na energičnu super baku kakvu znam. „Mila moja, došla si.“ izgovoreno kroz suze zvučalo je ranjivo kao kada neko drag dođe da vam izjavi saučišće na sahrani voljene osobe, a vi onda otpustite do tad držane kočnice. Ljudi koji nam znače istovremeno su i naša snaga i naša slabost… “Čovek je najjači kad je sam.” kaže Dara… Sa svakom novom, dragom osobom ponovljena rečenica i ponovljen jecaj. Mislim, nema više snage…
Stara dama teško skida patofne, obuva štikle, popravlja frizuru i zauzima mesto u klupi. Komisija se smešta preko puta i počinje odbrana njenog životnog rada: „Dramsko oblikovanje poezije na radiju.“ Sasvim polako, uvodeći nas kroz teoriju u materiju, školarka počinje da izbija iz očiju starice, još uvek stidljiva, ali spremna da nas kupi. Teorija se potkrepljuje praktičnim primerima. Na ekranu, iznad cveća koje nije želela da čeka da primi, pojavljuje se mlada, snažna i silna glumica. Pogledam je sada. Nezaboravljeni tekstovi koje je tesala svako jutro osam meseci i sada je pomeraju. Životinja gladna ljubavi i pažnje ponovo se budi i obuzima je snagom kojoj se ni mlada žena s ekrana nije mogla odupreti, a kamoli ova sićušna starica. Ustaje nošena poezijom koja joj je život. Štikle su sada udobnije od patofni, oči više ne lutaju, tu su, potpuno prisutne, hvataju pogledom, traže vezu s živima u publici da je ona održi u snazi. I drži je. Živa kao vatra na sopstvenoj komemoraciji koju je sama organizovala. “Očistite prilaz svojoj duši.”… Čist je, možda prvi put u njenom prisustvu potpuno čist. Bezbroj puta sam čula: “Dara je luda!” ne mali broj puta sam to i rekla, i ona sama to govori u svojoj pesmi. Jeste, luda je od stvaralačke energije kojoj je falio pravi kanal da se emituje u svom punom potencijalu, pa je njen preveliki deo ostao zarobljen u sićušnom telu koje sad s mukom podnosi toliku strast, a koja je, s druge strane, drži u životu. Ono što nas boli, to nas i leči.
Pitam se da li je umetnički poriv dar ili kazna? Koliko samosvestan i jak umetnik mora da bude da mu taj nagon ne razvali život? Možda će zvučati nepromišljeno i zaneseno, ali pustila sam da ovaj događaj prenoći: energiju u koju sam juče bila uhvaćena mogu porediti jedino s energijom koju sam osetila u Van Gogovom muzeju iz kog sam pobegla nemoćna da je istrpim. Nepodnošljivo traganje za nečim još dubljim, još iskrenijim, gotovo nasilno zabadanje prstiju u živac života.
Dara Stojiljković, umetnica, master svoje struke, inspiracija i opomena, bliži se kraju svog životnog veka nepresahlog, ali teškog sjaja u očima. Neka joj njen Bog da da poživi još dugo. Iako je “boem koji ne pije”, gutljaj za pokoj svoje duše juče je popila, poeziju svog života izgovorila, rad o njemu ostavila, otplesala i otresla tu ružnu smrt što se nadvila nad njenim godinama. Nekada bih možda rekla da je u događaju bilo nečeg morbidnog, nekada ne bih razumela. Sada sam videla nadljudsku snagu koju umetnost ima i smrzla sam se od lepote te siline. Ova žena će umreti živa kad god da joj vreme dođe. Teško srećniku kome preda dušu…