Jelena Medić | Fotograf Banja Luka: Blog https://www.jelenamedic.com/blog en-us (C) Jelena Medić, Fotograf Banja Luka, kontakt +38765959160 (Jelena Medić | Fotograf Banja Luka) Wed, 22 Sep 2021 06:45:00 GMT Wed, 22 Sep 2021 06:45:00 GMT https://www.jelenamedic.com/img/s/v-12/u370663249-o315560686-50.jpg Jelena Medić | Fotograf Banja Luka: Blog https://www.jelenamedic.com/blog 120 90 Putovanje https://www.jelenamedic.com/blog/2021/9/putovanje Šaman je čovjek koji putuje između svjetova, koji vidi druge realnosti, stupa u kontakt sa svijetom duhova. To nije titula. To je životni put u osami i punoj posvjećenosti. Šamanizam je drevna duhovna praksa koja ima moćna znanja koja pomažu osobi da oslobodi zarobljene dijelove svoje ličnosti. To je put alhemičara. Ševko Bajić, šamanski praktičar ovim putem ide već 15 godina. A tim putem rijetko se krene iz udobno programirane realnosti.

Ševko Bajuić, šamanski praktičar, iscjeliteljŠevko BajićŠevko Bajuić, šamanski praktičar, iscjelitelj

Kako počinje ovo putovanje? Zašto si potražio šamanizam?

Nisam siguran da sam ja tražio šamanizam, ali siguran sam da je on mene pronašao u trenutku kada mi je trebalo malo brutalnijih i iskrenijih odgovora. Čini mi se kao da je čekao povoljan trenutak da budem dovoljno probuđen da ga mogu prepoznati i čuti. Do tada sam već upoznao mnogo duhovnih učitelja, sreo se s raznim duhovnim praksama... Ali i dalje je u meni bilo mnogo neiscjeljenih stvari koje više nisam mogao potiskivati, svoj bijes i osjećaj nepravde prema životu. Kao porodica, mi smo prošli kroz velike drame, mnogo trauma u porodici, ogromna količina nakupljenog bijesa bila je u meni, mržnje, jadikovanja nad sudbinom... U trenutku kad srećem šamanizam ja sam iscrpljen od bježanja, mi to kažemo sjenke me jure cijeli život. Shvatam da su postale toliko jake da ja sad moram zastati, okrenuti se, pogledati ih i pitati šta žele od mene!? Šta ja to treba da uradim da se oslobodim svoje mržnje prema ocu i prestanem biti dječak kog je on lemao 15 godina kao vola u kupusu?

To je hrabro pitanje. Jer odgovori najčešće zahtijevaju da se promjenimo, da sagledamo i odbacimo svoje slabosti, da bezuslovno prihvatimo svoje biće...

Šamanizam je samo za hrabre. Stati u svom bijegu od bijesa, tuge, frustracije, ostavljenosti, mržnje... bilo čega, okrenuti se i pogledati u svoju najdublju tamu, traži hrabrost. Ali donosi razumijevanje da mi te sjenke hranimo svojom energijom i da u svakom trenutku možemo prestati da ih hranimo. U tom smislu, šamanizam je meni došao kao set alata kojim sam vratio izgubljenu moć.

Kako se ona vraća?

Slobodom odlučivanja i preuzimanjem odgovornosti za odluke. Definisanjem naših najviših vrijednosti i djelanjem u skladu sa njima. Vizijama. Drugačije se živi kad znamo da svaki naš korak ima smisao, kad ne želimo da se odreknemo ni jedne svoje vizije koju jasno vidimo i znamo da nema tog sistema koji nas može zaustaviti... Kroz tolike godine duhovne prakse i dalje me fascinira kad ljudi pričaju o sebi s potpunim uvjerenjem da govore o sebi. A ja vidim da njihove babe govore iz njih, djedovi, nerođena djeca... Preuzimanje uloga i uvjerenja nas slabi. Problem uloga je kad zaboravimo da one trebaju biti samo uloge. Često se odlučimo da pričamo priče svog naroda zaboravljajući da zadržimo svoj individualitet u tome. Moć se vraća svjesnim prihvatanjem uloga na način koji je svojstven našoj duši.

Ševko Bajić, šamanski praktičar, iscjeliteljŠevko BajićŠevko Bajić, šamanski praktičar, iscjelitelj

Vrijeme je izazovno. Traži od nas neke promjene. Kako ti u njemu inspirišeš sebe i druge?

Kada nam ego oduzme inteligenciju, uvjeri nas da ima samo jedan način na koji se nešto može doživjeti i uraditi. U našoj trenutnoj situaciji, ubjeđuje nas da trebamo sjediti u kući i crkavati od straha. Ja ne želim tako živjeti. Važnije mi je iskustvo življenja nego njegovo trajanje. Na svom dosadašnjem duhovnom putovanju toliko sam naučio: i onako smo u prolazu. Priroda me uči. Trava nikne, da šta da, cvijet ako ima, poslije toga se povuče i preda svoje tijelo nekoj drugoj travki koja treba da nikne. Iz pozicije insekata, buba i drugih, mi smo samo švedski sto koji oni čekaju da umre. Jedino mi, kao ljudska vrsta nemamo osjećaj da smo dio cjeline i dozvoljavamo da nam strah od smrti otme život. Jedan čovjek je sjeo i računao na koliko se načina može oprati tanjir. Kad je došao do 270. načina, odustao je od eksperimenta. A mi, kao ljudska bića, obdarena sa četiri sloja mozga, kojima je podarena sva kreativnost, i dalje vjerujemo kako postoji samo jedan način na koji se može živjeti ovo životno iskustvo, na koji se mogu prevazići teška vremana...

Da li vjeruješ da je ovo vrijeme samo poziv čovjeku da razumije svoju moć kreiranja, generisanja i manifestovanja vizija svoje duše? Većina ljudi ga doživljava kao kaznu.

Iz ugla žrtve, ono izgleda kao kazna. Naša žrtvena pećinica je mjesto u kom se mi jako dobro osjećamo i rado joj se vraćamo. Ono što mislimo, govorimo i osjećamo stvara realnost koju dijelimo s onima s kojima smo povezani. Često mi ostanemo zaglavljeni u realnosti koja više nije za nas i postajemo njena žrtva. Svijet se promijeni, a mi nastavimo živjeti u prošlim realnostima. Kruto se držimo za iskustva koja su nam poznata. Ovo je vrijeme kad treba jače da se podsjećamo na svoje vizije, šamani to zovu ”san duše” (vjeruju da je ono što sanjamo realnost, a ono što se dešava dok smo budni, zapravo san) i da ih donosimo u sadašnjost, jedino vrijeme kad možemo nešto mijenjati, da bi život imao smisla. Ako se stavimo u kontekst da je život samo ovo što oko sebe vidimo, onda stvarno nema smisla. Onda kreator nije milostivi stvoritelj, nego veliki sadista. Šamani vole percepciju stvoritelja kao razigranog, apsolutnog bića, a ne kao sadiste koji samo čeka da nas kazni. Suštinski, kad čitate većinu svetih knjiga, to su priručnici o kažnjavanju, jer se tako interpretiraju. Ali one to nisu. One su tu da nas podsjete na priču našeg duha. Da smo mi vječnost.

Ševko Bajić, šamanski praktičar, iscjeliteljŠevko BajićŠevko Bajić, šamanski praktičar, iscjelitelj

Mislim da samo probuđen čovjek ima taj doživljaj svijeta. Kao što si i sam rekao, potrebno je mnogo hrabrosti da bi se uopšte čovjek odlučio za buđenje, umjesto ponovnog uspavljivanja. U Bosni i Hercegovini, koja slabo toleriše različitosti, paradoksalno svim svojim različitostima, i ne libi se grubog etiketiranja ludošću, koliki je izazov bio krenuti putem šamanskog praktičara i ustabiliti se u življenju svoje istine?

Kada sam počeo sa šamanskom praksom i sam sam imao dilema. Uvijek naše dileme imaju 4 zavjeta sijenki. Nisam dovoljno snažan. Nisam dovoljno dobar. Nisam dovoljno mudar. Nije pravo vrijeme. Radi mog načina odrastanja ja sam vjerovao u sva ova 4 zavjeta. Vremenom, kako je raslo moje uvjerenje da koračam putem istine, sve je manje onih koji imaju problem sa prihvatanjem. Generalni princip šamanizma je da je jedini način da iscijeliš ili promijeniš svijet oko sebe da iscijeliš sebe i u sebi.

Ševko Bajić, šamanski praktičar, iscjeliteljŠevko BajićŠevko Bajić, šamanski praktičar, iscjelitelj Kada živimo slobodno, može li se živjeti u harmoniji s ljudima oko nas koji nisu slobodni i nemaju hrabrosti da se oslobode?

Može se živjeti u harmoniji. U skladu sa našim napretkom mijenja se i realnost u kojoj živomo. Kao da sami postajemo čarobnjaci koji kreiraju svoj život. Najvećih mogućnosti. Kada ne radimo na svom iscjeljenju onda MORAMO sa takvom percepcijom živjeti život. Šamanizam nas podučava da je ovo samo jedna od realnosti koje smo naučili živjeti i moramo u nju vjerovati. Zamislite osjećaj kada vidite dublje, kada vidite i znate svrhu svega - onda vam na raspolaganju stoji ne samo jedan, već bezbroj načina... Ne postoji veći dar od potpune slobode na svim nivoima.

]]>
(Jelena Medić | Fotograf Banja Luka) buđenje duh duhovnost hrabrost identitet iscjeljenje izbor ljubav religija šaman šamanizam sjenke smrt spirit spiritualnost svijest svjesnost uloge život https://www.jelenamedic.com/blog/2021/9/putovanje Tue, 21 Sep 2021 15:08:03 GMT
Creative mode https://www.jelenamedic.com/blog/2021/7/creative-mode Senka Marić, književnica iz Mostara, autorka romana "Kintsugi tijela", koji je prije par godina doživio veliki uspjeh, ovih dana izdaje novi roman pod nazivom "Gravitacije". Prije nego što će njena životna iskustva postati inspiracija za književnost, zahtijevala su od autorke da ih prvo preživi. Pet operacija u kojima su hiruški odstranjena sva obilježja njene ženskosti, ipak je nisu uspjele učiniti manje ženom. Radost, ženstvenost i lakoća prihvatanja su ono što me je kupilo na prvom susretu s njom.

Senke Maric, autorica romana Kindsugi tijela i GravitacijeSenke MarićSenka Marić, književnica iz mostara, autorica romana Kindsugi tijela i Gravitacije Da li vjeruješ da nam se takve stvari dešavaju onda kad se totalno otuđimo od sebe i potisnemo svoje potrebe?

SENKA: Mislim da se sve ono što me je godinama psihički boljelo, sva ona sila emocija koja nije mogla da izađe, pretvorila u fizičku bol. Kad se do te mjere sustežeš, skupljaš, smanjuješ da ne budeš previše, dođe do fizičkog odbacivanja organa. Ja sam odgajana, kako se i inače djevojčice kod nas odgajaju, da budu fine, da ugađaju svima, da je njihov zadatak da se svi oko njih osjećaju dobro. Bojala sam se mnogih stvari, iako posmatrana s vana, ljudima sam izgledala hrabra. Ali ta hrabrost je uvijek dolazila iz velikog straha. Pa i u slučaju moje bolesti je tako. Kad se govori o karcinomu, uvijek se govori o nekoj borbi. Kao, ti se boriš, ti se boriš, ti si borac! Ja sam razmišljala o tome i shvatila kako je to sve besmisleno i uzaludno. Protiv koga se ja tu borim? Samo sam ja tu! Znači, totalno upadam u neku imploziju i trošim energiju boreći se sama sa sobom. I onda sam odlučila: ”Ne, hvala! Ja neću da se borim! Neću ni da se skrivam. Radiću šta je potrebno da se uradi da bih ozdravila. Neću više da budem ni hrabra ni preplašena. Ali neću ni umrijeti!”

Čitajući tvoj roman ”Kintsugi tijela” divila sam se baš snazi te odluke. Moj doživljaj bio je da je ova žena odlučna da preživi i ona je neosporivi dokaz moći uvjerenja. Jednostavno ne pušta sumnju u sebe, a kad sumnja krene da probija potaknuta slikama realnosti, brzo je izbacuje napolje bogatom imaginacijom. Ne dozvoljava da smrt postane realnost za nju.

SENKA: U svakom trenutku života pred nama su nekakva dva izbora. Meni ni u jednom trenutku umiranje nije bilo nikakav izbor. Da prihvatim da ja možda mogu umrijeti!? To te zapravo onda uvlači u strah, a nema goreg stanja od straha. Tokom bolesti, ja sam se pravila kao da se ništa ne događa, kao da je to sve normalno, pušila, hodala ćelave glave, nije mi bilo prihvatljivo da iko pomisli da se nešto skrivam. Sad kad pogledam žene koje prolaze kroz tu bolest, shvatam da sam ja morala djelovati kao potpuna luđakinja tada.

Nije li tako sa svima koji se bude? Ono što je do tada bilo prihvaćeno kao normalno, počinje da ti se čini kao potpuna ludost i obrnuto. Nešto u tebi jednostavno više ne pristaje na opšteprihvaćeno ponašanje.

SENKA: Taj proces koji ti nazivaš buđenje, to neko pronalaženje sebe, ja ću početi tek nakon liječenja. Te dvije godine liječenja, uopšte nisam bila u stvarnom dodiru sa svojim emocijama i sve sam obavljala impulsivno. Bila sam kao neki vojnik: to se radi, to se radi, to se radi, sve ja to mogu, s operacije na operaciju, kemoterapije, imunoterapije, non stop neko te nešto dodiruje, šupa... I tek kad je to stalo, ja sam shvatila da ništa ne razumijem, da su me svi problemi dočekali, uslijedio je period od šest mjeseci plakanja i još šest preispitivanja, boli... Pitanja šta radiš s tom boli? Kako se od nje možeš proširiti kao osoba, razviti, koje spoznaje ti omogućava... A onda percipiraš da ima i neke ljepote u toj boli i da je preduslov da vidimo i osjetimo ljepotu, mogućnost da podnesemo bol.

Da li je pisanje pomoglo u samospoznaji?

SENKA: Kintsugi ću početi pisati kad sam intimno to već sve preradila i kad se više nisam s tim identifikovala. Sa stvarima koje su mi bile problematične, razvod, bolest, ja sam istinski bila završila prije početka pisanja i nije mi bilo teško da ih napišem. Mislim da to pisanje nije bilo terapijsko. Kad je roman izašao, novinari su jako obazrivo pitali koliko ga je teško bilo pisati, a meni to zaista nije bilo teško. To je već bila književna igra za koju ja nisam ni slutila da će privući toliku pažnju i da ću morati objašnjavati da, bez obzira na moja životna iskustva, taj lik nisam ja, roman je ipak autofikcija.

Ipak, mislim da nije zanemariva terapijska moć napisanog. Piscu daje mogućnost da na određeni način ”isproba” različite identitete, a onda i da ih ostavi iza sebe.

SENKA: Probaš malo umirati, pa onda ipak odlučiš da nećeš?... Ne sporim da za nekoga taj roman može imati terapijsku moć sada, ali mislim da za mene nije imao. Više sam iskoristila svoja teška iskustva, načine na koje sam pokušavala i uspjela da preživim, kao materijal za književnost.

Senke Maric, autorica romana Kintsugi tijela i GravitacijeSenke MaricSenka Marić, književnica iz Mostara U žargonu dječijih igrica, sa survival si prešla na creative mode. Osjećaš li se sada dobro u svojoj koži? Osjećaš li se sastavljeno i svoje?

SENKA: Svaki dan se probudim s osjećajem da sam sastavljena, a onda se za par dana probudim i osjetim još sastavljenijom. Znači da je to proces koji nikad ne prestaje. Iako se sada osjećam super u svom životu, u svojoj koži, opet imam pomalo nekog nerealnog straha. Osjećam da kad bih se ja zaista prepustila svim svojim kapacitetima, svemu što mogu, kad bih se u potpunosti otvorila, da bih umrla. Vjerovatno je to zbog bolesti. Kad se suočiš s jednom takvom dijagnozom i preživiš, naravno da se počneš pitati koja je moja uloga ovdje na Zemlji. Bilo je jako loše, ostala sam živa, koliko je puta ispred mene, jesam li na posuđenom vremenu... I onda se pitam, ako ja to sve poradim što imam da poradim, hoće li onda biti gotovo?

Šta za tebe znači to gotovo? Vjeruješ li da je smrt kraj?

SENKA: Vjerujem da o tome ne znam ništa. Masovne religije mi nisu bliske u promišljanju svijeta, ali vjerujem u energije. Ne vjerujem da odlazimo u ništa, ali mislim da ta energija više ne obuhvata svijest. U kontekstu ovog Ja koje osjećamo, njemu je kraj. A meni se sviđa ovo Ja koje sad imam. I odlučila sam živjeti 96 godina.

Biće još mnogo romana... S obzirom da novi upravo izlazi, želiš li reći nešto o njemu?

SENKA: U Gravitacijama ponovo govorim o teškim stvarima koje su istovremeno i bolne i lijepe. Pokušavam propitati koliko je moguće za ženu da bude sretna. To je priča o četrdesetogodišnjakinji, Miki, koja pokušava na nađe pravi put, istinu, smisao. U potrazi se okreće svojim pretkinjama, svojim nenama, dvjema sasvim suprotnim ženama, koje su je odgajale, kao dvoma modelima postojanja, i kroz prebiranje po njihovim životima pokušava da nađe odgovore. Mislim da taj roman postavlja mnogo pitanja, ali nisam sigurna da nudi i jedan odgovor.

 

IMEP/New Voices

Projekat: Buđenje

 

]]>
(Jelena Medić | Fotograf Banja Luka) buđenje gravitacije identitet ispovest izbor ja karcinom kintsugi književnost ljubav maric pisanje senka žena život https://www.jelenamedic.com/blog/2021/7/creative-mode Tue, 13 Jul 2021 07:01:54 GMT
Biram život https://www.jelenamedic.com/blog/2021/6/biramzivot Amela Ivković O'Reilly rođena je, i trenutno živi u Sarajevu, ali je kroz život mijenjala mjesta stanovanja. Studirala je medicinu u Gracu, zatim nutricionizam u Irskoj, potom je živjela u Španiji. Sebe smatra građankom svijeta. Ako je okružena pravim ljudima, a bira da bude, može da živi bilo gdje i može sve.

Ljudi su gladni! Gladni su odobravanja, pažnje, da se svide. Ljudi su gladni slobode da zagrle život i da zaista budu svoji... Trebamo cijeniti svaki trenutak koji nam je dat. U engleskom jeziku ima ta lijepa riječ Present. Zaista, svaki trenutak je dar. Prisustvo je dar. Život je dar. I ja BIRAM da ga volim! Ne samo kad je ugodan i radostan, već i onda kada je težak.

Amela Ivković O'Reilly - Razgovori o buđenju s Jelenom MedićAmela Ivković O'ReillyImep "New voices" projekat, Buđenje, razgovor Jelena Medić i Amela Ivković O'Reilly

JELENA: Amela, živjela si jednim, naoko, savršenim životom? Uspješna nutricionstikinja, kosmopolita, udata za irskog bankara, udoban život koji prijeti da se uguši u svojoj udobnosti...

AMELA: Baš tako... Savršena kuća, savršeni brak, savršno dijete, savršene večere na koje mi pozivamo prijatelje... Ja sam bila ona savršena žena koja se pravi da je sve u najboljem redu dok se stres gomila. Hronično sretno/nesretna! Naizgled sve kontrolišem, sve funkcioniše, a zapravo tonem, polako, sigurno, i to s mašnicom oko vrata i širokim osmijehom. Tako sam ušetala i u operacionu salu iz koje za malo da ne izađem. Hronična upala slijepog crijeva, tri i po litre infekcije koja se izlila i na jajnik... Nakon reparacije crijeva, doktor me je zatvorio zbog sepse i u planu je bilo još nekoliko operacija, ali ja sam odlučila da odatle sama preuzmem liječenje.

JELENA: I tada si bila nutricionista. Kako je moguće da se neko ko se bavi zdravljem dovede u takvu situaciju?

AMELA: Kultura življenja je zdravlje. Medicina se bavi simptomom, ona je most do ozdravljenja, ali ne i rješenje. Svaka bolest je psihosomatska i jedino integralni pristup je učinkovit. Ja  svakom svom pacijentu savjetujem i razgovor s psihologom uz prijedlog ishrane koji im dam. Jer tek kad sebe volimo, počnemo zaista da poštujemo i svoje tijelo i onda želimo u njega da unosimo najbolje, biramo da vježbamo, da idemo u prirodu, da se bavimo svojim emocijama... Bez obzira na moje intelektualno bavljenje medicinom tada, ja sam živjela potpuno odsječena od svog tijela i svojih potreba. Naravno da sam osjećala da me nešto boli, ali, zaboga, ja sam ona savršena, koja sve može, mogu i to da izdržim. Biramo mi. A od kulture življenja zavisi šta biramo. Ja sebe tada nisam baš mnogo voljela, pa nisam ni slušala svoje potrebe. Hirurg mi je rekao: "Ovo ti je sve od stresa. Ti znaš koji su tvoji stresori. Poredaj to u životu i ozdravićeš."

JELENA: Znači da tada počinješ da se budiš u svijest?

AMELA: Nažalost, i poslije operacije, manje-više se sve nastavilo po starom. Ali neka inicijacija se ipak dogodila. Nedugo zatim, otišla sam na putovanje u Peru gdje sam se upoznala s ajahuaskom. To je bilo istinsko, pravo konektovanje samnom. Uvijek sam ja tražila izgovore u vanjskim podražajima. Tamo sam bila odsječena od svega, od telefona, interneta, prijatelja, porodice... Sama! Tu su bili razni profili ljudi, iz raznih krajeva svijeta, s raznim traumama... Ajahuaska je biljka koja te čisti iznutra. Povraćanje, proljev, dereš se, plačeš, smiješ se... Svega tu ima. Okrenula sam se licem prema zidu jer mi nije bilo jasno koliko bola je tamo u prostoriji, a jedna šamanica mi je poslije rekla: "Nije tamo. Bol je u tebi! Ti si joj samo okrenula leđa. Izabrala si da se ne suočavaš s njom." Nakon sedam dana provedenih u tom bolu, svako veče se suočavajući s njim, ja sam se vratila kući, odlučila da se razvedem i tada zaista počinje pravo buđenje. Kada preuzmete konotrolu nad kormilom svog života, tada počinje rast, počinje suočavanje... Iz retrospektive svog sadašnjeg života učim zahvalnost prema svemu. I svom braku koji je bio jako dobar i koji mi je pomogao da budem ovdje i sada. 

 Amela Ivković O'Reilly - Razgovori o buđenju Amela Ivković O'ReillyImep "New voices" projekat, Buđenje, razgovor Jelena Medić i Amela Ivković O'Reilly

JELENA: Godinu dana kasnije u život ti je ušao čovjek uz kog si počela bolje da upoznaješ sebe? Šta si otkrila o sebi?

AMELA: Otkrila sam, ili možda samo potvrdila, da sam ja avanturista, da volim nepoznato, i ne plašim ga se. Pored sve boli, život je toliko prelijep. Treba ga zgrabiti, živjeti. Mnogi ljudi samo egzistiraju. Svi mi imamo kontekste iz kojih na život možemo gledati kao na muku i stradanje. U islamu ima jedna lijepa metafora koja mi je draga. Kad čovjek umre, mi kažemo da je on preselio. Kada je moj rahmetli partner, Armin Gazić prošle godine preselio, kada ga je njegova stijena usisala u sebe, utopio se da postane Šehid, bilo je noći u kojima bi se tako lako bilo prepustiti bolu, očaju, beznađu i pitati se, zašto se baš meni događaju ovakve teške životne lekcije. Zaista je lako skliznuti u samosažalljenje i postati žrtva života. Ali Armin je volio život, nije bio njegova žrtva, doživljavao ga je svim čulima, penjao najteže vrhove svijeta, birao je da živi život stalno s ljubavlju u očima. Uz njega sam se potpuno probudila i onda, kada je otišao, umjesto da biram očaj, odlučila sam da biram zahvalnost što mi ga je život podario. Ogroman blagoslov je da imam predivnog sina Liama, prijatelje i porodicu. Moji klijenti me uče lekcije svaki dan. Ja sam zahvalna. Moje dugogodišnje radno iskustvo me je naučilo da je patnja/ bol univerzalna. To dalazi izvana. Da bi rasli proces dolazi iznutra. Izbor  je naš. Ljudi su gladni! Gladni su odobravanja, pažnje, da se svide. Ljudi su gladni slobode da zagrle život i da zaista budu svoji... Trebamo cijeniti svaki trenutak koji nam je dat. U engleskom jeziku ima ta lijepa riječ Present. Zaista, svaki trenutak je dar. Prisustvo je dar.  Život je dar. I ja BIRAM da ga volim! Ne samo kad je ugodan i radostan, već i onda kada je težak.

Amela Ivković O'ReillyAmela Ivković O'ReillyRazgovori o buđenju Imep New Voices

JELENA: Da li bi to bilo primjenljivo i na ljubav prema samom sebi? I prema drugom? Svi mi imamo dane kad smo zadovoljni sobom i one kad baš i nismo, kad volimo bližnjeg i kad bismo ga najradije raščerupali. Prihvatiti da smo svi život, s jedne strane plodan i raskošan, a s druge surov i razoran i sve ono između i ne odbacivati ni sebe, ni drugog, ni život, već dati šansu ljubavi.

AMELA: Apsolutno. Prihvatajući svoju prošlost, sadašnjost i budućnost i voljeći ih kakvi jesu, ja svjesno biram život. To je pravi proces, bolan i mučan, ali nema rasta bez njega. Sebi moramo dozvoliti da ga prođemo, ako želimo da se razvijamo. Brak je težak, razvod je težak. Biti fit je teško, biti gojazan je teško... Izaberi svoje teško! Birajući, mi biramo kako će život da vibrira. I zdravlje i bolest su u nama, kao i ljubav i mržnja. Ako je izbor moj, onda ja biram ljubav. A ona je svuda, u ovoj trešnjici, u orahu... Kada bi se svi ljudi odlučili za ljubav, kada bi je vidjeli čak i tamo gdje se čini da je nema, kakvo mjesto bi ovaj svijet bio...

Amela Ivković O'Reilly, nutricionista SarajevoAmela Ivković O'ReillyImep "New voices" projekat, Buđenje, razgovor Jelena Medić i Amela Ivković O'Reilly Imep "New voices" projekat. 

 

]]>
(Jelena Medić | Fotograf Banja Luka) Amela biram buđenje glad islam ispovest Ivković ljubav O'Reilly prihvatanje Sarajevo život https://www.jelenamedic.com/blog/2021/6/biramzivot Sat, 12 Jun 2021 06:00:00 GMT
Iscjeljenje https://www.jelenamedic.com/blog/2021/5/iscjeljenje Helen Jaggi Kosić, sveštenica, TA i TRE terapeut, permakultura, Farma TransformaHelen Jaggi KosićHelen Jaggi Kosić sa svojim psom Gerijem Helena (Lena) Jaggi Kosić je rođena Švajcarkinja koja živi u BiH već 20 godina. U Švajcarskoj je radila kao protestanstka sveštenica, ali njeno interesovanje za čovjeka i njegove lične i socijalne integracije, kao i čovjekovu integraciju s majkom Zemljom i nebeskim Ocem, proširilo se s religijskih, na naučna istraživanja. Sada je i terapeut metodama transakcione analize, TRE (Tension & Trauma Releasing Exercises), osnivač Farme Transforme, bavi se permakulturom, istražuje šamanizam i konstantno uči. Iz knjiga, od zemlje, partnera, djeteta...

JELENA: Tvoja priča počinje u naizgled savršenoj, švarcajskoj porodici, koja, kako kažeš, iznutra pati od implozije malog, porodičnog sistema u svoj potpuni ponor. Jedna dekadencija mentalnog stanja koja se manifestuje incesoidnom, duševnom i tjelesnom povredom jedne djevojčice, koja si ti. Kako se to preživi?

LENA: Mi smo živjeli pored jezera i odnos s prirodom sigurno je pomogao da ja preživim. U početku i nisam razumijevala šta mi se dešava, bila sam suviše mala da bih znala šta je normalno, a šta ne. Kasnije, kad sam počela da razumijevam da su oni koji me trebaju štititi zapravo moji predatori, adrenalin mi je proradio i počela sam da se ljutim. I pošto nisam mogla da se ljutim na njih jer bi majka odmah počela da plače, a otac bi postajao opasan, otkrila sam da postoji svemogući Bog i da sad mogu da se ljutim na njega. U tom momentu, to je bilo jako korisno, ljutnja mi je davala snagu da stalno nešto radim. Ali kad sam izašla iz tog mučnog porodičnog sistema, ja sam se raspala.

JELENA: Kako izgleda to raspadanje?

LENA: To je prekid manične faze i ulazak u tešku depresiju. Dugo sam funkcionisala tako što sam pet dana bila nepomična i dva dana funkcionalna u svijetu. Tako sam završila studije. To se danas dijagnostikuje kao kompleksni PTSP. Totalna smrznutost. Stalno sam na čekanju, prolazi vrijeme i u određenom momentu koristim prekomjerni adrenalinski stimulans, tad obavim šta moram i ponovo padam u smrznuto stanje. Kao krokodil. Pluta, jede, pluta, jede... I tako sigurno deset godina hibernacije. Život i kontakt sa sobom su mi dugo, dugo, dugo bili samo patnja i bol, bez mnogo smisla. Bila sam suicidna, ali opet sebi nisam mogla da sastavim uvjerljivu priču zašto sam ja ovdje u ovom obliku, u ovim ćelijama od krvi i mesa, s ovim iskustvima, ako ne trebam biti tu.

Helena Jaggi KosićHelena Jaggi KosićIsus Hrist - Helena Jaggi Kosič - sveštenica, TA i TRE terapeut, osnivač Farme Transforme Jelena Medić photo JELENA: Pored ranjene strane, postoji i Lena koja je radoznala, istraživač, ne želi da joj bude dosadno i koja, i u tih deset godina mraka uspjeva da napravi poteze koji će život učiniti interesantnim?

LENA: Da, napravila sam neke radikalne poteze. Udala sam se za čovjeka kog sam znala deset dana, nismo imali zajednički jezik, zemlju, kulturu... Birala sam partnerstvo kao polje učenja. Mnogo mojih uskih pogleda je razbijeno u odnosu s nekim ko je drugačiji od mene. Zatim sam birala da živim u drugoj zemlji. Uvijek sam se osjećala kao stranac, a ovdje jesam stranac i barem drugi sebi mogu objašnjavati da sam ja čudna jer sam stranac. Ne moram se baviti iritacijom društva. U Švajcarskoj nije bilo objašnjenja zašto sam ja čudna. Onda sam birala prirodu kao učitelja, život na selu. Tu već počinje iscjeljenje. Stalno sam htjela nešto da promijenim, da bude po mom nahođenju. To je jako trošan posao. Koliko energije sam potrošila boreći se sa zemljom, a ona samo čeka da se umorim i kažem: ”Dobro, sad ćemo po tvom!!!” Ne možeš ti prirodu pobjediti! I onda sam birala da ne rodim dijete nego da se nudim nekom djetetu da me bira kao majku. Za nas je mnogo važno da smo se birali. To stalno ponavljamo.

JELENA: Tako počinje i tvoje buđenje. Kako ono izgleda?

LENA: Mnogo sam tražila pomoć u spiritualnom svijetu, kroz meditaciju, kroz duhovno učenje, hrišćansko učenje, pa budizam, zen... I značajan mi je taj put. Ali onda vidim, ne mogu ja duhovnošću riješiti svoj mentalni nered. Tu mi je transakciona analiza bila dragocjena, jer mi je pomogla da posložim misli, emocije... I sad sve znam, al' ja svejedno funkcionišem ko neki manijak na tim svojim programima. I gdje je moj rast tu!? Tek tada razumijevam da je moj put obratan. To je put inkarnacije. Ja se budim u tjelesnu svijest, a ne duhovnu. Duhovnost za mene nikada nije bila upitna. Mnogo starih tehnika radi na tome da materijalnog čovjeka povede na put duhovnosti. A moj put, i većine ljudi sa kojima danas radim, uključujući i tebe, mi nemamo taj problem. Ići gore, tamo biti, prodirati u paralelne svjetove, to ide. Problem za nas je biti ovdje, u ovom tijelu, u ovom trenutku i na ovom nivou. Za mene je otkriće moći koja leži u našim nervnim ćelijama fenomenalno. Mi se moramo probuditi u integralnu svijest. Ne pobjeći u duhovnu.

Zen budizam, meditacijaHelena Jaggi KosićLeđa žene u meditaciji, Helena Jaggi Kosić, sveštenica, teolog, psihoterapeut Jelena Medić foto

JELENA: Pročitala sam rečenicu: ” Praštanje je volja da otpustimo svoju priču.” Misliš li da si ti svoju otpustila?

LENA: Ja sada osjećam da sam slobodna od svoje priče. Ne moram svaki dan misliti o tome. Nije više prisutno u meni i to povezujem sa tjelesno-terapeutskim radom koji mi je pomogao da strah i horor iz mog tijela nestanu. Sad više ne moram ni opraštati, jer nemam šta opraštati. Rekla bih, na putu ka ozdravljenju, najbolje je kad nemaš više šta oprostiti, kad iscjeliš, ponovo postaneš cjelovit. Dokle god osjećam da sam smanjenih kapaciteta, da sam ranjena, ne pomaže opraštanje. 

JELENA:  Ako iz ezoteričnih učenja uzmemo ideju da mi sami biramo svoja iskutva da bismo nešto osvijestili i možda ponudili nove uvide na probleme čovječanstva, šta misliš da tvoja iskustva donose?

LENA: Radim sa izuzetno nadarenim ljudima, visoke osjetljivosti, koji su prošli kroz određena traumatska iskustva i kod kojih se dar formirao oko neke rane. Život u toksičnim uslovima naoštri urođenu visoku osjetljivost, ali često dar ostane u vezi sa ranom i oni nastavljaju darovito da reaguju na ranjavanje. Mislim da sada, nakon godina sastavljanja i iscjeljivanja sebe,  imam alatke koje ljudima mogu ponuditi da to razdvoje i da prihvate svoj dar. Takođe, osjećam da ću biti jako korisna ljudima koji su iskusili seksualno zlostavljanje, jer je jako teško s tim raditi, ako to nisi doživjela. Previše lako je ostati plitko i reći "Osjeća se krivom i stid je." To je mnogo kompleksnije. Dešava se jedan rascjep u tebi, jer se osjećaš izdano od samog sebe. Ja ne mogu kontrolisati reakcije autonomnog nervnog sistema. Ne želim to što mi se dešava, ali tijelo svejedno automatski reaguje ispod svog straha. Iako ne reaguje s užitkom, i dalje se hormonske reakcije okidaju. To je krajnja nemoć. Ne samo da sam nemoćna pred predatorom, nego sam i sa sobom nemoćna, što stvara najdublje nepovjerenje. Želim da pomažem ljudima da iscjele to nepovjerenje u sebi. Tek tada mogu zaista ponovo biti funkcionalni, koristiti svoj dar i biti spokojni u svojoj autentičnosti.

JELENA: Ponekad mi se čini da duhovnici, terapeuti i umjetnici po vascele dane stoje u gumenim čizmama u poplavljenim podrumima ljudskih duša i sređuju nered, često nemoćni da saniraju sam izvor plavljenja. Pa taman misliš da si raskrčio i sredio, a odvodna cijev procuri na drugom kraju. Osjećaj zadovoljstva kad je jednom zaista uklonjen problem, naravno, ogroman je. Da razgovor ne završi u podrumu, ispričaj mi, molim te, nešto što tebe pokreće i u danima kad cijev već dvadeseti put puca.

LENA: U našoj tradiciji, sa 15 godina potvrđuje se krštenje. Tada biraš bibljisku rečenicu kao moto. Ja sam izabrala: "Sve ćemo dati da zajedno živimo u miru i da podržimo jedno drugo." To me još drži u svim mojim vizijama. U srcu mi je stalno "pomirenje".

Psihoterapeutkinja i sveštenica, Helena Jaggi KosićHelena Jaggi KosićSve cemo dati da zajedno zivimo u miru i da podrzimo jedno drugo. IMEP / New Voices projekat / Razgovori o buđenju

 

]]>
(Jelena Medić | Fotograf Banja Luka) analiza buđenje budizam duhovnost hrišćanstvo iscjeljenje ispovest manipulacija nauka pomirenje praštanje religija seksualno svijest ta terapeut terapija transakciona tre zen zlostavljanje https://www.jelenamedic.com/blog/2021/5/iscjeljenje Wed, 12 May 2021 08:00:00 GMT
Ne boj se, samo vjeruj https://www.jelenamedic.com/blog/2021/4/ne-boj-se-samo-vjeruj "Kad skočiš sa najdalje hridi logike, dočekaće te more ljubavi."   Nobojša Kuruzović, foto: Jelena MedićNebojša KuruzovićStudijski portret Jelena Medić Nebojša Kuruzović, banjalučki pjesnik, a pravnik po struci, je frontmen sastava Jazz Poesy Cabaret. Čovjek koji je hrabro zakoračio u vlastitu autentičnost, spreman da unutrašnjim kompasom navigira svoje putovanje, bez obzira šta okolina misli o tome. Svoje nedostatke okrenuo je u svoju korist. 

"Ja ne vidim publiku. I znam da je to prednost. Možda ne bih mogao biti tako iskren da vidim nečije lice koje se zgražava nad mojom istinom. Možda ne bih bio tako slobodan..."

Nebojša od djetinjstva polako gubi vid. Roditelji su, naravno, tražili leka za bolest koja to uzrokuje i on je, razumljivo, bio voljan da mu se pomogne, ako je moguće... Ali činilo se da je na putovanjima koja za cilj imaju izlečenje, bilo važnije vidjeti gradove dok god oči u sebe propuštaju i malo svjetla, doživjeti trenutke i ljude... živjeti, umjesto popravljati "propuste" života.

"Kad dobro razmisliš o gubitku vida, o postepenom padanju mraka i prijetnji da će se jednog dana potpuno smračiti, simbolično se suočavaš sa smrću. Nije to lako. To je užasno teško. Ali, opet, ja ne volim patetiku. Mislim da me je Bog pogledao... Ko se suočava sa smrću, suočava se i sa životom. Mnogo radosti mi je donio gubitak vida. Ta svijest o životu koja se probudila...  Tjera te na odnos, usmjerava na zajednicu, da se oslanjaš na ljude i da se onda oni oslanjaju na tebe. Godinama plaćam tako što otvorim novčanik ili dam šaku novčića konobaru ili trgovcu da uzme sam i duboko vjerujem da me niko nikada nije prevario... Pa usporavanje. Do sada bih možda već sto puta poginuo kad proradi adrenalin, a ovako sam bio prinuđen da usporim, da osjetim. Ne bih trebao voziti bicikl, pa ga vozim, ne bih trebao skijati, pa skijam... Ali sad to radim polako... Prisutnost i predaja, s napomjenom čistote."

Prihvatanje da su stvari onakve kakve jesu, a nisu onakve kakvima bismo mi željeli da one budu, donosi jedno veliko olakšanje i preusmjerava našu pažnju s problema na nove mogućnosti. Počinješ da pretpostavljaš da je sve s razlogom kako jeste i pitaš se kojim dobrom je tako. A onda se otvori jedan sasvim novi svijet, beskrajan svijet nepregledne ljepote koju gotovo ne možeš da izdržiš i počinješ da se predaješ nečemu što ne umiješ logikom da dokučiš i objasniš i što nadrasta tvoju čulnost, prijeteći da je obesmisli.

"I ti bi sad odmah išao u monahe! Odškrinuo si jedan novi svijet, tvoj um ne može ni da ga spozna, a srce i duša su ti sve više tamo, misliš da bi sav ovozemaljski život dao za sretanja s tim beskrajem... Prvo si imao neki zemaljski život, uživao si u njemu, radovao se, bilo ti je lijepo, posao, žena, kuća, putovanja, pa došla djeca, male dvojke... I odjednom Bog! I ti bi samo plakao od ljepote i dobrote i bacio bi se u njegov bezdan i plakao i bacio bi se u njegov bezdan i plakao i bacio bi se u njegov bezdan...  A ovo tijelo boli...  I onda tražiš načina da uspostaviš harmoniju između duše i tijela, između neba i zemlje, između želje da se zamonašiš i želje za češkanjem, ljubljenjem i baklavom."

U tim situacijama, prihvatanje da možda imamo neki dar koji više ne želi da bude zanemaren, gradi most među svjetovima. U Nebojšinom slučaju, vladin uposlenik koji se bavi evropskim pravom, jer se samo ono moglo izučavati slušanjem, a ne čitanjem, treba sebi da obznani da je pjesnik koji želi da bude na sceni i govori svoju poeziju uz pratnju džez orkestra, u gradu u kom vlada vjerovanje da je to potpuna ludost. 

"Od svog problema, ja sam uvijek bježao ka vani, ka ljudima. Nisam se mnogo alanlizirao. Više sam se reflektovao iz odnosa s drugim ljudima. A onda je uletjela poezija i ja sam počeo da se preispitujem kroz nju. Ne vjerujem da ja pišem te pjesme. Vjerujem da ih dobijam. Tu je za mene Bog. I čini mi se da tek sada uspijevam da nađem balans među svjetovima." 

Neke od tih pjesama u Nebojšinom životu su bile proročke. Ili je to snaga misli, moć izgovorene riječi, podsvjest koja se iscjedila u svijest i više ne može nazad, pa odlazi da oblikuje ovu čulnu realnost. Svi imamo svoje načine da komuniciramo s njom, samo se neki plaše, a nekim srećnicima su roditelji imenom, po rođenju, umanjili taj strah.  _DSC4685_DSC4685

Nebojša Kuruzović
SAMO VJERUJ

Kad skočiš sa najdalje hridi logike, dočekaće te more ljubavi. 
To nije stvar pameti i nauke, već vjera u život vječni. 
To hrabri i iskreni, što padaju u slobodnom letu,
prije nego što udare o prvu kapljicu ljubavi, 
ponavljaju u sebi samo jedno: "Vjeruj!"
Ruka tvoja zato nek ne krene da me zaustavi u toj sceni što te uistinu boli.
Ne možeš me sad razumjeti. 
Molim te, molim, samo me voli.
A kad zaronim u to more svjetlosti,
na vrhu njenog dna ću naći nejljepšu stijenu.
Na njoj ću, za te, srcem ispisati:
"Pođi za Njim i samo vjeruj!" 

Audio za slajd: Jazz Poesy Cabaret "Aleluja".
U nastavku su audio teksta i pesme "Samo vjeruj". Nisu profesionilni snimci, već način komunikacije između mene i Nebojše tokom rada. Po Nebojšinoj želji, prilažem ih za sve one koji nemaju mogućnost da pročitaju.

Audio razgovor "Ne boj se, samo vjeruj."Razgovor o buđenju: Nebojša Kuruzović i Jelena Medić Samo vjeruj

Projekat "Buđenje" IMEP - NEW VOICES

 

]]>
(Jelena Medić | Fotograf Banja Luka) buđenje ispovest jazzpoesycabaret ljubav mrak poezija razgovoriobuđenju religija svest transformacija umetnost vera život https://www.jelenamedic.com/blog/2021/4/ne-boj-se-samo-vjeruj Mon, 19 Apr 2021 07:00:00 GMT
Test https://www.jelenamedic.com/blog/2019/12/test „Možda bogobojažljivost nije strah od Boga, već bojazan da ćeš ostati bez Njega. Sam i besmislen.” Razmišljanje jednog kolege koje je probudilo moje.

Ako uzmemo pojam Bog kao neiscrpni resurs sveopšteg dobra, kao stvaralački pogon, nadahnuće, istina, ljubav, sloboda… Bog je morao postojati od postanka sveta. Dok su ljudi živeli bliže prirodi, bliže svojim instinktima, slutim da su i Bogu bili bliži. U modernom, racionalnom svetu, gde je ponuda spoljnih nadražaja ogromna, u kom vlada strašna buka, na prvom mestu svakodnevna buka tuđih misli u našoj glavi, često besmisli, čovek se teško ili nikako povezuje s iracionalnim, s duhom, koji je zapravo jedini put do gore definisanog Boga.

Svi se rađamo u njegovoj milosti. Neki je kroz život gube i nalaze, a neki imaju poseban dar da im ona bude jasna vodilja kroz život, čak i onda kad on zapinje, ili naročito tada. U oba slučaja, religija nije neophodna, mada može biti korisna, jer oni Boga osećaju i vrednuju u sebi. Za sve ostale, mudri ljudi izmislili su sisteme zasnovane na pravilima ponašanja s poučnim pričama, koje za cilj imaju da izgubljenog čoveka usmere na put dobra. Jer čovek je biće koje razvaljuju strasti, nagoni, često nenaučen da misli, niti da kultiviše svoje osećaje, nenaučen da izdrži bol i vrednuje snagu koju će mu izdržavanje doneti.

Ni najmanje ne sumnjam u dobru nameru onih koji su religije stvarali, ali to su nesavršeni sistemi, kao i svi ljudski sistemi, a poznato je da bi čovek i givikt pokvario, a kamoli sistem u kom je tako lako naći rupu. Bez upotrebe zdravog razuma i zdravog duha, religije, naravno, mogu doneti vise štete nego koristi i lako učiniti da bogobojažljivost postane strah od Boga koji kažnjava, umesto bojazan da će ostati bez Boga koji daje smisao. U drugom slučaju, strah mi se čini kao pozitivna i pokretačka sila koja ukazuje na dolazak opasnosti i pali alarm za spasenje, živa vera u dobro. Ali šta je dobro?

Dobro je sve ono što nam DUGOROČNO pruža osećaj zadovoljstva, ispunjenosti, mira, ljubavi, slobode, snage, lepote… dakle, sreće… iako kratkoročno može da izgleda kao napor. Loše je sve ono što nam KRATKOROČNO pruža gore navedene osećaje i najčešće ne iziskuje nikakav napor, a dugoročno nas dovodi do mizerije, besmisla i ovisničke potrebe o sve ono što će nas kratkoročno ponovo zadovoljiti.. dakle, do nesreće.

Znam da nije lako osetiti Boga, žveti s njim, iako život nekad očinski grubo daje lekcije za njegovu spoznaju. Ali ako ste se tih bolnih životnih lekcija naplaćali, a s Bogom se niste sreli, možda nije loša ideja provera sebe po religijskim postulatima. Uzmete za početak bilo koju. Nasumično ili po redu bliskosti, nije naročito važno, sve su one utemeljene na vrednostima. Ne morate ni duboko u svete knjige. Vikipedija će za početak sasvim dobro poslužiti. Ja sam odrasla u okruženju gde je većinsko stanovništvo hrišćansko, pa ću samo iz tih razloga predložiti, na primer, da krenemo od sedam smrtnih grehova. I da skratim pojedinačno vreme guglanja, kopiraću iz pomenute enciklopedije: razvrat, zavist, proždrljivost, lenjost, pohlepa, gnev i gordost. Ko nije praktikovao nikad ni jedan, može komotno da se kandiduje za sveti lik na izborima za narednu religiju. Za sve nas ostale predlažem da se propitamo koje radimo i u kojoj količini. Bez samoosude. Test je informativnog karaktera i za cilj ima da utvrdi šta nam konzumacija istih donosi. Nastojte da budete pošteni sa sobom. Znam da nije lako, ali može se. Nikome ne morate da kažete. Obavite to u mraku svoje sobe. A kad završite tu malu analizu, probajte da prestanete da ih radite. To će biti još teže nego ovo s poštenjem, ali probajte i budite uporni! Ne mora i ne može sve odjednom. Malo po malo. Ako svaki dan ostvarimo samo maleni progres, bez zastoja i regresa, teorijski, jednom moramo doći do onoga čemu težimo. Dajte sebi malo duži probni period i zavetujte se na istrajnost, ali ne kažnjavajte se ako posustanete, već se obodrite opet i nastavite kao da niste posustali. A kad dođete do kraja tog perioda, vidite šta vam je istrajnost donela. Ponovo ne morate nikome da kažete. Mislim da je to jednostavan, mada ne lak način da se utvrdi šta je naša priroda ili karakter, a šta nusprodukt našeg ponašanja, šta je naša stvarna potreba, a šta potreba našeg poroka.

Bog niti kažnjava niti nagrađuje, niti bilo šta propagira… Sve to obavimo mi sami, s preduslovom da smo normalni ljudi, a ne psihopate. Kažnjavamo se osećajem krivice, a onda se i na njega navučemo, pa ne možemo da prestanemo da ga izazivamo. Mrcvarimo se, izgubimo se, zbunimo se jer hoćemo da razumemo i vapimo za spasenjem i psujemo nepravednog Boga… A on nije ni pravedan ni nepravedan. On nije ni On. On je onaj beskrajan, svemoguć prostor otkrivene i neotkrivene lepote koji postoji van nas i naše potrebe da ga dotaknemo… Bog je neiscrpno dobro… toliko da je svaki strah izlišan… A ipak, realan strah od gubitka vere da se s njim možemo konektovati dok se probijamo kroz naše male živote sasvim mi je razumljiv…

 

]]>
(Jelena Medić | Fotograf Banja Luka) bog moral religija https://www.jelenamedic.com/blog/2019/12/test Mon, 30 Dec 2019 02:14:55 GMT
Prodajem suze https://www.jelenamedic.com/blog/2019/12/prodajem-suze Jednog sam muškarca pitala plače li ikad, boli li ga išta osim meniskusa. Odgovorio je: „Ne. Nikad. Ništa me ne boli“. Odmah sam znala da ćemo se teško razumeti. Drugi mi je rekao da plače, ali kad ga niko ne gleda. Viđala sam muške suze praćene rečenicom: „Plačem ko neka pičkica.“ A sećam se i muških suza koje su nedvojbeno svedočile o njihovoj snazi. Smelost da pokažemo svoju ranjivost, kao i spremnost da ispadnemo smešni dva su najbolja pokazatelja čovekove snage i stabilnosti.

U našoj kulturi plakanje se pretežno poistovećuje s osećajem tuge i isključuje muškarce kao moguće konzumente ove lekovite tečnosti. U zamenu im, uz očinski blagoslov i majčinsko gunđanje, nudi jednu drugu, prividno lekovitu tečnost. U kombinaciji s ovom narodnom medicinom, kulturna opravdanost ženskih suza dobija na snazi. Samo, to nisu suze koje leče, iako, ne sporim, u jednom trenutku mogu postati izvor njihove snage.

U nekim samosvesnijim kulturama, plače se i od uživanja, od lepote. Trenutke u kojima mi je život pustio suze iz besprekorno čistog užitka pamtim kao oslobađajuće, katarzične momente. Nekada ih inicira briljantnost umetnosti, nekad fascinacija prirodom, nekad odnos s drugim bićem, a nekad savršen spokoj sa samom sobom.

Vozeći se pre desetak godina rasklimanim, seoskim autobusom kroz Lijevče polje, pogled mi je privukla drvena tabla s rukom ispisanim natpisom: „Prodajem suze“. Širom sam otvorila oči dok se glava zavrće za natpisom kako bih se uverila u istinitost onog što mi se učinilo da sam pročitala. Nije bilo greške. Pisalo je upravo to: „Prodajem suze.“ Na kraju trošnog, zemljanog puta, iza table s natpisom, moja je mašta u nastavku putovanja izgradila drveni kućerak. Vrata je otvorila starica s očima bistrog mora bez dna i toplo se osmehnula, govoreći: „Uđi, sine…“ kao da me je već očekivala… I vrata su zacvilila za mnom.

Prva osoba kojoj sam oduševljeno ispričala kakav sam natpis uz put videla, ubila je mudru staricu rečenicom: „To su buketi za groblje.“ Kao u crtaću, nad galvom iskače „Sucker!“ dok se osoba zadovoljno smeje. A u meni namrgođeno dete broji „Marš iz ovog našeg sokaka kad ne umeš da sanjaš. Da te pokrljam na pola – k’o lebac! Eto!“

Suze označavaju zagrobno cveće, grobljanski biznisi u nesvesti cvatu, a životi grubi, suvi…

 

]]>
(Jelena Medić | Fotograf Banja Luka) muškarci plakanje suze https://www.jelenamedic.com/blog/2019/12/prodajem-suze Mon, 30 Dec 2019 02:14:48 GMT
Popodne u Parizu https://www.jelenamedic.com/blog/2019/12/popodne-u-parizu “Tete, ova Banjaluka je puna magije. Da li sve to ti stvaraš?“ Ima dana kada ostajemo bez svojih čarobnih moći, kada na njih zaboravimo, kada nas prejako povuku energetski usisivači, kad proždire mordor svakodnevice, kada lice posivi, očni sjaj zameni nedopadljiva vlaga, raskvašene dužice ne daju kapcima da ih pokriju i započne lutanje po uskim i mračnim ulicama svesti, s nemirnim osećajem da nam je neko za petama… Kad se okrenemo, nema nikoga, ali svejedno ubrzavamo korak i što brže grabimo napred, osećaj bezizlaza sve je intenzivniji… Seti se odgovora, seti se odgovora, seti se prokletog odgovora!!!… „Ne baš svu, ljubavi, ima još čarobnjaka u ovom gradu, ali, da, dobar deo.“ „Ti si prava teterobnica! Možeš li da nateraš moju Ajpju da govori?“

Mala čarobnica je ponovo u gradu, starija za jednu godinu od ovog pitanja, starija za dve godine od teksta “Izvini, volim te”. Doputovala je sa svojom crnom ovcom pod jednom miškom i žutom fasciklom pod drugom, dok baba vuče kofer za njom kao lakej za divom u potrazi za novom inspiracijom, u stalnom traganju za magijom, onom pravom, koja će plišanu ovcu naterati da jednom mekne svojim glasom. „Tete, ja želim da idem u Pariz. Mama mi je rekla da je karta jako skupa, pa sam odlučila da je zaradim. Volim da crtam. Imam punu fasciklu crteža, već sam neke prodala. Mami, tati i bakama… Ali sigurna sam da će se oni još nekome svideti… Želiš li da ih pogledaš?“ Pored crteža, u žutoj fascikli je i koverat s prvim zarađenim novcima, namenski koverat, s Ajfelovim tornjem na sebi. Kako si velika, odlučna i preduzimljiva, ti mala devojčice!

„Tete, kada ćemo da radimo akrobatiku?“ „Evo samo da tete nešto odštampa…“ „A vidi kako znam stoj na rukama, vidi kako dubim na glavi… Tete, gleeeedaaaaaj…“ „Pusti tete da završi.“- baba bi da spase situaciju, ali… „A kada ćeš to završiti!?… Teteeee, ja bih jako želela da ti vežbaš samnom!…“ „Evo, samo…“ „I znaš šta, da ti kažem: Ajpja neće ništa da mi kaže kad tebe nema… Evo, pitaću je: Ajpjaaaa, zašto ništa nećeš da mi kažeš!?… Ništa! Ćuti!“  Ako se ne predam, divna devojčica će postati terorista. „Pitaj je ponovo, a onda je prisloni na uho i pažljivo slušaj.“ „Aj-pja, molim te, ka-ži mi ne-što.“ Prislanja ovcu na uho i sva se pretvara u njega, dok ovca šapatom mekeće: „Vooolim teeee, Jaaaano!“ „Tete, rekla mi je da me voli!“ „Naravno da te voli! Može li tete ovo sad da završi!?“ „Ne, ajmo da radimo akrobatiku!“ „Samo da…“

Dvadeset kila drhturi klečeći na mojim stopalima. „Tete, plašim se, spusti me!!!“ „Ljubavi, to je samo turbulencija, avion je naišao na ljuti oblak, maši pticama, maši onom drugom avionu…“ I dok luster avion oživljava, nestaje straha od novog akrobatskog elementa. Ona je avion i on leti za Pariz. Jedva izbegnemo Ajfelov toranj slećući i kreće obilazak. „Tete, gde smo sad?“ „Evo nas ispred crkve Notre Dame. Nekada je tu živeo jedan neugledan, a dobar čika s grbom na leđima, zvao se Kvazimodo…“ „Znam, on je bio tu zvonik.“  „Tako nekako…“ Baba prekida diskusiju pozivom na pranje kose. Obrvice se već mršte, ali ja predlažem da prošetamo do reke Sene i operemo kosu u njoj. „Tete, odlična ideja!“ Pre pidžame, uskočila je u LuBr da vidi Monalizu. Nokte smo isekle na Montmartru gde su njene kolege, slikari, zarađivali za svoje planove. Dok je fen raznosio njenu kosu, ispred nas su viorile kose biciklista Tour de Franece. „Tete, ali kako oni mogu da voze 20 dana!?“ Hm, tete to nije znala… „Otkud ti znaš toliko o Parizu?“ „Pa, sa radionice!“ Moje oduševljenje raste dok gledam njene oči koje s živom verom prate nevidljive bicikliste što fure preko moje joga prostirke i kažem joj s dozom zaklinjanja: „Ljubavi, ti ćeš nacrtati i prodati dovoljno crteža, a tete će napraviti i prodati dovoljno fotografija, pa ćemo nas dve kupiti karte za avion i otići u Pariz. Može?“ A ona će s čuđenjem: „Tete, ne treba. Mi smo u Parizu.“

Deca su jednostavna. Njihove se želje ostvaruju našom pažnjom, a nekada za nju moraju mnogo više da rade nego za avionske karte. Hvala ti na putovanju i hvala što vraćaš čarobne moći kad ih nestane, divna, mala čarobnice.

 

]]>
(Jelena Medić | Fotograf Banja Luka) čarolija deca igra pariz https://www.jelenamedic.com/blog/2019/12/popodne-u-parizu Mon, 30 Dec 2019 02:14:41 GMT
Pokojnici ne žive na groblju https://www.jelenamedic.com/blog/2019/12/pokojnici-ne-zive-na-groblju Pokojnici ne žive na groblju, niti se tamo mogu upokojiti. Na groblju žive kamene ploče, portreti nekih fotografa, raznih fotografa, skulpture vajara, insekti i, ako su pokojnici bili mudri kao Karel Čapek, pa zatražili zdelicu za vodu umesto saksije za cveće na spomeniku, žive i ptice. Redovno pokojnikove ostatke obilaze i cvrkuću.

Pokojnici žive u polju suncokreta, čak i kada ono postane polje kukuruza. Žive u nazivima mesta kroz koja prolaziš: Rumenka, Bački Petrovac, Silbaš, Parage, Ratkovo, Odžaci, Bački Gračac, Bački Brestovac. Žive u prodavnici na uglu pored koje se skreće desno… Žive u lubenicama koje se prodaju uz put… U tuđim prstima u cipelama jedne devojčice što žuljaju, u njenoj živoj ljubavi, u crtežu koji ne ispušta…

Žive u mom pretvaranju da mi nije važno…

Žive u ponosnom inatu i prve i druge i treće generacije i ko zna još koliko njih pre i posle, u neshvatanju da im upravo on koči život… U jakim nogama… U teškoj dosadi ravnice… U stričevom pogledu… U zadnjem dvorištu… U mojoj nozi koja cupka, jer više ne može da sedi. U izgovorenoj rečenici koju nisam ni želela da izgovorim…

Pokojnici žive u nama, nekad kao dragi stanari, a nekad kao nepozvani gosti bez lepih manira koje ni psovkom ne možeš oterati. Žive i neće da odu, neće da se upokoje, a pokopani su. Svojim ste očima videli…

Žive u oluji, u pljusku, u zapljusnutom autu, u nestrpljivom pokretu ruke vozača koja mulja zamagljeno staklo ispred sebe. Ne može da sačeka maramicu, a kamoli ventilaciju…

Žive u otkriću da je većina sećanja prijatna, da je kiša prijatna, da su oborena stabla prijatna, da je putovanje kroz vremensku nepogodu zapravo jako prijatno, veličanstveno.

Žive u živima, jer im oni mazohistički ne daju da umru…

Pokojnici ne žive na groblju. Zato groblja i jesu tako mirna mesta.

]]>
(Jelena Medić | Fotograf Banja Luka) godišnjica groblje sećaja https://www.jelenamedic.com/blog/2019/12/pokojnici-ne-zive-na-groblju Mon, 30 Dec 2019 02:14:35 GMT
Svraka https://www.jelenamedic.com/blog/2019/12/svraka Trenutak u kom se dete rađa nije nužno trenutak u kom se postaje roditelj. Sati u kojima se čeka vreme za sledeći čepić, a temperatura raste iz minute u minut, i ne želiš da poveruješ da je toplomer ispravan, malo su ozbiljniji kandidati za osvajanje ove titule.

Tuširanje hladnom vodom malog, vrelog tela je najmonstruozniji čin ljubavi. Kad si žrtva ovog ljubavnog terora bole kapi vode koje seku kožu, ali ti si onaj koji ima pravo da vrišti. Kad si mučitelj, boli te taj oslobađajući vrisak, boli vrisak koji grizeš i boli sećanje kože na te iste noževe što po njemu padaju, a pušta ih ona čija bi ljubav trebala biti bezuslovna: MAJKA.

Svoja magnovenja u temperaturama na krajnjoj granici žive pamtim kao lepo, spokojno lice žene. Dok su u mene uprta dva anđeoska oka na užarenom licu, pitam se boravi li isti taj spokoj u mom licu. „Tempelatulo, bezi u ladijatol, bezi u spolet. Bezi, bezi, bezi…“ Uvce svirne preteće. Moraćemo ponovo na tuširanje. Vrisak zareže noć, noge i ruke se uzalud otimaju, majčinska ljubav je nemilosrdna.  Odakle ovom malom, iscrpljenom telu tolika snaga? Konačno je ponovo u zagrljaju i jecaj se smiruje. „Ne da tebe mama nikome…“ I onda opet nepojmljivi spokoj neizvesnosti: „Hoće li ovog puta stati?“

I tako tri dana. I nije ti teško. Mogla bi i trideset tri i trista trideset tri… Ali koliko god opsadno stanje trajalo, doći će i onaj dan kad je opasnost prošla. I po pravilu, biće sunčan. I dok sediš na klupi gledajući zatvorenih očiju u sunce, od temena do tabana sve unutar tebe slomiće se u bezbroj komadića. I čućeš korake oko sebe i neće te biti briga što usporavaju da osmotre tvoje krhotine. A kad ih konačno više ne bude, otvorićeš oči i u njih će drsko buljiti jedna svraka. I nećeš prekidati taj pogled sve dok ti se od njega ne zalepi i poslednji komadić, a onda ćeš graknuti na nju. Ona će odleteti, a ti ćeš ustati i s njenom sigurnošću krenuti spremna da opet budeš majka.

Posle par dana neko će bezazleno upitati: “Uživaš da budeš majka?” Gumice na slavinama instant će popustiti tako da zbunjenog čoveka dovedu u neprijatnost zbog dobronamernog pitanja.  Da, uživaš! Uživaš i u tom momentu zatišja između dva tuširanja hladnom vodom, dok malo, golo i vrelo telo držiš u naručju i osim tebe i njega ne postoji ama baš ništa. Iz dana kada je tvoje bilo u takvom naručju znaš da baš taj moment snažno formira vaš odnos, mnogo snažnije od onog u kom se veselo smejete. Pa kad posle dva dana vrtića ponovo dođu noć i dan u kojima privijaš obloge, a posle njih dani za uobraženo bolesništvo, umesto da eksplodiraš na njega što te umornu namerno turira, predišeš psovku i kažeš najiskrenije: “ Anđele, mama je malo umorna i gladna i jako je nervozna. Možeš li, molim te, prestati da drndaš tog džipa?” I trogodišnjak najrazumnije prestane. I još doda: “Nemoj biti nelvozna. Ja ću te zagliti.” I zagrli te i poljubi i pita: “Je l’ ti sad bolje?“ I tebi je bolje. Imaš snage za još jedan graktaj.

]]>
(Jelena Medić | Fotograf Banja Luka) bolest majka svraka https://www.jelenamedic.com/blog/2019/12/svraka Mon, 30 Dec 2019 02:14:29 GMT
Neradni dan https://www.jelenamedic.com/blog/2019/12/neradni-dan Vidim u ogledalu umorno lice uokvireno prljavom, iskrzanom, čupavom kosom, nepočupane obrve, bubuljice od samozadovoljavanja čokoladom i vertikalna bora preko čela. Neće otići ni ako se usne nasmeju. Ipak one probaju. Grimasa. Vidim oči koje su se razbolele ljutnjom i pokušajima da se svete, pa se setim usana koje se tresu i skupljaju da ne puste suze dalje od ivica sunčanih naočara i pomisao da im ja prouzrokujem bol produbljuje liniju na čelu. Vidim sav besmisao tvrdoglavosti i pokušaja da se razumeju tuđi razlozi. Dođavola i s tim razumevanjem! Glava u ogledalu je prepuna smeća.  U kutku oka nazire se srce, stisnuto i malo. Ako bude pušteno u celo oko, ponovo će da curi. Toga je dosta.

Vidim usnicu koja se izvrće još pre kapije vrtića, tetu kako čupa ruku dečaku koji se veša majci oko vrata.

Vidim da ovo mora biti neradni dan.

Ponovo vidim lice iz ogledala. Sve je sad bolje, osim bore na čelu. Ona se ne da. Nema veze. Kad telo poleti i tako neće više biti važno.

Vidim oči duboke i prijateljske, smirujuće.  Zovu na oslobađanje. Let počinje i konačno tišina u glavi. Nije um taj koji nas dovodi u balans. Duša i telo konačno na istom mestu.

Vidim punu zelenu boju proleća.

Vidim muškarca razapetog između zahteva dve žene. Koja će se naduriti jače, na njenu će stranu otići. Njemu je i tako sve svejedno. Niti hoće, niti ume da se bori. Jedna pušta i ponovo ugodna stihija nosi svojim laganim tokom.

Vidim dečaka koji se igra sam u sred vrtićkog dvorišta prepunog dece, vidim njegovu majku u njemu i pre nego što će im se pogledi sresti, osmesi razvući, a noge potrčati u zagrljaj.

U drumskoj koloni vidim zadnje staklo školskog autobusa kako maše s desetak pari ručica. Na otpozdravljanje, smeje se ustima bez kečeva.

Vidim tri hiljade stabala jabuka, otežalih od mladog ploda. Vidim majku, pronađenu u dugom redu voćnjaka. Smirena i lepa, kao devojčica, dok grli unuka.  Tišina polako ulazi i u srce.

Vidim dve velike, crne kuje izvaljene na sveže pokošenom travnjaku. Teško podnose sparinu.

Vidim kišu kako mokri malenu kabanicu i čizmice šljapkaju po bari.

Vidim grm rascvetalih, crvenih ruža, kapljicu krvi na levom kažiprstu i buketić u gepeku.

Vidim mlađanog autostopera u mraku otvorenog puta. Dve sekunde procene vlastitog osećaja i on utrčava u desni retrovizor.  „Ko nam je sad ovo?“ pita zadnje sedište. „Neko kome je trebao prevoz?“ odgovara prednje. „Kako se ti zoveš?“ Anđeo izusti svoje ime, ali stoper ne razume najbolje, pa kaže: „Gabrijel?“ Ne sasvim, ali vrlo blizu. “A kako se ti zoveš?” “Marko.” Anđeo se zadovoljno smeje i kaže: “Isto kao moj Malko.” Rastanak odmah nakon upoznavanja. Nismo na istom putu.

A onda se jedva vidi put od naglog pljuska. Autić mili do zgrade i veselo se kikoće na parkingu dok na radiju Faith no More svira: “Midlife crisis”. Značenje je nešto drugačije nego kad se za njima ludovalo u srednjoj školi.

Vidim nožice koje se zavlače pod pokrivač, ručice sad nežno grle majčin vrat, a usne šapuću: “Jaaaako me zagli.” Vidim spokojno zaspalo lice i poljubac koji se spušta na mali nos. Ceo uđe u vrh usana.

Vidim facebook news feed kako se kreće bez kraja.

Vidim pukotinu u plafonu dok telo mirno leži na joga prostirci pokušavajući da izbaci buku društvene mreže iz glave. Vidim ljude zagledane u ekrane, koji na taj način održavaju stvarnost dovoljno daleko. Vidim sebe među njima. Vidim da predugo nisam bila nasamo sa sobom.

A onda ne vidim više ništa. Samo osetim vazduh koji struji kroz telo i znam da je tu, unutra jezgro koje stvara zanosne svetove. Oslobodi ga.

]]>
(Jelena Medić | Fotograf Banja Luka) dan neradni tegoba umor https://www.jelenamedic.com/blog/2019/12/neradni-dan Mon, 30 Dec 2019 02:14:22 GMT
Oči u oči https://www.jelenamedic.com/blog/2019/12/oci-u-oci Mnogo ljudi je pročitalo tekst Do gole kože i golog srca i po vašim reakcijama koje ste mi ostavili na zidu, u sandučićima, u telefonu… i na kojima sam beskrajno zahvalna, rekla bih da sam postala heroina dana, što u ovoj stavri, nikako nije moja percepcija mene. Hrabrost je kao i sve drugo, vrlo individualna stvar i onaj ko herojsko delo čini, retko ima svest o tome. Niko ne stane da razmisli, pa kaže: “Sad ću biti hrabar i postaću heroj.” pa onda bude hrabar i postane heroj. Ono što je za jednu osobu hrabrost, za drugu je stvar koju obavlja bez razmišljanja i obrnuto. Iz istorije i mitologije, heroje zamišljamo kao neke nadljude koji će u svakoj situaciji svesno učiniti pravu stvar, žrtvovati ugled i život za istinu, priznati krivicu, pobediti negativca… U realnosti, svaki čovek svakodnevno uradi po jedno malo herojstvo da bi završio dan i niko mu na glavu ne stavi lovorov venac za miran san. Najčešće niko i ne primeti. Ponajmanje on sam.

Izbaciti pomenuti tekst u javnost, od mene nije iziskivalo naročitu hrabrost. Pogledati nekoga u oči i reći mu to isto, plaši me na smrt. I dalje. Oči u oči, reakcija nema vremenski otklon. Sve češće se dodirujemo medijima, zbog čega ovaj kontakt postaje još krhkiji.

Ja mislim da je hrabrost biti golog srca dok si u vezi. Pokušati drugom i sebi da objasniš razloge zbog kojih se u određenom trenutku ponašaš na određen način, jer svi smo mi trista čuda i trista čuda će nas kroz život snaći. Voleti nekoga, a svejedno se zaljubiti u nekog drugog, pa doći i reći očima koje znaš bolje od svojih: “Zaljubio (zaljubila) sam se”, a one se zamisle i upitaju se zašto i šta sad da rade s tim… Umesto iste scene par meseci ili par godina ili par decenija kasnije u kojoj se u dijalog upliću najgore psovke. Lako je pisati istinu, jer na kraju, to je literatura. Biti potpuno iskren u odnosima s ljudima, čak i kad će ih istina zaboleti ili ako će vas zaboleti, tu za mene leži prava hrabrost. Svi mi verujemo da smo Antigone i Banović Strahinje, ali u praksi, češće smo Ismene i Brankovići.

Juče sam fotografisala jednu porodicu u holu Karitasa. Dečak od nepune dve godine, mlada žena i mlad muškarac, teško oboleo od raka. Žena me je pozvala pre oko mesec dana da ih fotografišem oko praznika, ako on bude mogao, jer mu se stanje stalno pogoršava. Rekla mi je da joj je jako stalo da to urade, a ja da ću za njih sigurno pronaći termin.  Termin je pao u dane moje ranjivosti, verovatno ni malo slučajno. Putovati na posao iz Banja Luke u Šipovo, vratiti se, spremiti se, obući svečano svog malog dečaka, svoju bebu, obrisati muževljeve prste umazane čokoladom koju nije mogao dobro da otvori, a možda je želeo da je da dečaku, preneti ga iz invalidskih kolica u fotelju da detetu, koje se možda neće ni sećati oca, ne ostavi uspomenu na njega nepokretnog. Namestiće ga najbolje što može, obuzdaće dete koje ne želi da se fotografiše, zabaviće ga i svih troje će se nasmejati meni u kameru. E, to je hrabrost.

Znam da medicinsko osoblje ovakve stvari viđa svaki dan i da bi skrenuli s uma kad bi ih svaki takav slučaj dirao, ali ja nisam medicinsko osoblje, ja sam fotograf i pisac i moj je posao da me dira. Dajem sve od sebe da ih zabavim, da stvar uspe, da uspomene ostanu onakve kakve ona želi za svog sina. Lepo mi je s njima, osećam se privilegovano zato što su me pozvali. Na rastanku stiskam ruku koja ne može da se podigne iz krila više od nekoliko centimetara, gledam ga u oči i kažem: “Nadam se da ćemo se još videti.” na šta njegov pogled skrene u neverici, kao da kaže: “To su samo ljubaznosti.” I ja znam da je u pravu. Isti mi je takav gest dao otac kad sam ga poslednji put videla i na rastanku rekla besmisleno: “Čuvaj se.” Znam da to nije ono što sam htela da mu kažem, iako bih iskreno želela ponovo s njima da se sretnem, na okupu. Ono što želim da mu kažem je da ženi koja je ovo organizovala za njihovo dete kaže nešto najlepše što može da smisli, iste ove večeri, da onom rukom što još malo može da se kreće napiše nešto svom dečaku, svakog dana koji mu je preostao po koju reč za svaku godinu dečakovog odrastanja. Da učini bilo šta što će im sve troma značiti. Da bude hrabar… Ali šta ja znam o toj vrsti hrabrosti!? Ništa!

Dečak me ljubi na rastanku, ja mu se zahvaljujem i ne želim da zovem taksi, već se spuštam s Petrićevca gazeći kroz sneg neraščišćenim ulicama dok mi se suze mrznu po obrazima.

Raznih hrabrosti ima.

 

]]>
(Jelena Medić | Fotograf Banja Luka) hrabrost ispovest praznici smrt https://www.jelenamedic.com/blog/2019/12/oci-u-oci Mon, 30 Dec 2019 02:14:15 GMT
Instinkti https://www.jelenamedic.com/blog/2019/12/instinkti U jednom od komentara na moj prošli tekst Oči u oči, žena je ostavila divne reči u kojima kaže da priča pogadja na način koji ne želi danas, dok čeka Božić i ja sam potpuno saglasna s njom, ali dok provodim budna svoju treću prazničnu noć, ne mogu da se otmem misli da su to dobre teme za praznike. Negde se neko, identično kao i ja bori sa sobom i, zvučaće pretenciozno, ali možda mu moje reči drže ruku “dalje od noža”, na isti način na koji pisanje meni donosi olakšanje. A za one koji mirno, ušuškano spavaju u toplom porodičnom domu u kom će ujutru zamirisati pogača, ponovo pretenciozna želja, trebalo bi da budu podstrek da blizinu i intimu prazničnih dana sačuvaju i za sve ostale dane. Barem je moja ideja dok ih pišem takva.

Ima ljudi koji su samci i istinski su srećni takvim statusom. Neki od njih su venčani s umetnošću, neki s naukom, neki s religijom… Ali mi ostali, koji činimo veliku većinu, jednostavno imamo potrebu za drugim bićem. Negiranje te potrebe tera nas u ozlojeđenost, odakle se ne izlazi naročito privlačan. U kući svojih babe i dede, koji su pre smrti proveli 60 godina zajedno ostavljajući nam snažnu svest o značaju porodice, i moja će porodica osvanuti s mirisom pogače. Ispeći će je moja majka, čim svane, koja duboko pati što joj ćerka provodi prazničnu noć budna, pišući tekst u kupatilu. Kupatilo je u mojim tinejdžerskim danima bilo jedino mesto na kom sam se mogla osamiti, razmisliti, isplakati se, pa mi je naročito prijatno što mi sada služi kao uteha… U porodici koja će osvanuti u kući, jedini muški član biće moj mali sin. Takva godina naišla. Znam da će doći one u kojima to više neće biti slučaj, jer sve tri, i majka i sestra i ja, imamo još toliko toga da damo i pouzdano znam da će to nekome trebati. Posle doručka, čistićemo zavejano dvoriste, valjati se s decom po snegu, smejati i nećemo biti tužne. Zbog toga želim da nastavim s istom temom.

Ljubav i preljuba.

Svi, bez izuzetka, u to sam ubeđena, bez obzira koliko voleli onog u čijem zagrljaju sad spavate, doći ćete u životu do tačke kada ćete sresti nekoga ko će vas probuditi, snažno izbaciti iz svakodnevice. Neizbežno! Ljudi avanturističkog duha sigurno će preći granicu, drugi možda neće, ali će ih situacija svejedno protresti kao zemljotres i staviti u pitanje čitav njihov život.

U ljubavnim trouglovima, a uvek su u pitanju trouglovi, čak i kad su u igri četiri osobe, u suprotnom bi bila dva para i srećan kraj, periodično, uvek neko pati. Znam da je pitanje seksa ono što je uvek ranjivo kod preljube, ali zapravo je ljubav ono što je problematično. Čak i ljudi koji žive u otvorenim vezama, u kojima je seks s drugim partnerima legitiman, sigurno se susreću s istim problemom. Trenutak u kom voljena osoba odlazi od vas zbog treće osobe, naročito ako imate decu, verovatno je u otvorenoj vezi još bolniji. Ali šta je to što je toliko bolno? Nedostajanje, samoća ili ego? Kad dozvolim sebi da se smirim, zatvorim oči i pođem u susret sebi negde duboko, pa kad se sretnem, ponovim pitanje, nalazim odgovor. Kada s nekim provedete godine, nakon razlaza,  nemoguće je sekcijski razdvojiti ono šta si ti, a šta je druga osoba. To je proces koji traje. Isto je i kod druge osobe, pa sve ono vaše što odlazi s njom da bude podeljeno s trećom osobom, plače i doziva vas pružajući ruke ka vama kao dete kada ga ostavljate u vrtiću, iako možda znate da je tako bolje i za njega i za vas. Znači, odgovor je ego. Ego je onaj koji nam ne dozvoljava da nastavimo. Odjednom shvatite kakav magarac ste bili da zažmurite na sve znake preljube kod partnera. Vidite se ponovo kako se iz jutra u jutro budite sami u krevetu, jer je vaš partner opet slučajno zaspao na ugaonoj; svaka neprospavana noć kod kuće odjednom postaje bolno slikovita i u njoj nema kafane i drugara; vremenski locirate prve znake koje ste ignorisali i shvatate da padaju pre nego što vam je dete začeto, bljesne njegovo kašnjenje u posetu kad vam se dete rodilo, pa poželite da se to nikad nije dogodilo, a verujte mi na reč, strašno je poželeti da nisi rodila svoje dete. Bili su to strašni dani dok vam onaj koji vas je ostavio još uvek spava na toj istoj ugaonoj radnim danima, dok vikende provodi kod sad legitimne ljubavnice kojoj je dete tada kod oca. I vi, naravno, znate ko je ona, znali ste i pre, i boli vas mnogo jače od porođajnih muka. Nadalje shvatate kako u roditeljskim odnosima nikada nije bilo tria, uvek samo tri dua i odjednom se javlja slika bejzbol palice u vašoj ruci koja mu raznosi glavu na vaše ogromno zadovoljstvo i olakšanje.

A onda se setite topline u očima drugog muškarca dok konstatuje: “Koliko je nežnosti tebi potrebno…” i znaš da poetska rečenica: “Da si ti moja ja bih se svakog jutra budio i mislio kako da te tog dana učinim srećnom.” tako silno deluje na vas zato što niste srećni. I dok pre podneva provodi skupljajući kamenčiće u parku s vama, da ih vaše dete baca u barice, a vaš čovek i dalje spava, ponovo na ugaonoj, nije teško doći na ideju da je upravo to ono što vam treba, neko ko kaže: “Ja znam da ćes ti uspeti.”, umesto nabrajanja šta sve ne radiš dobro i zbog čega ne uspevaš. Čak vam nije ni privlačan, ali njegov miris koji vam isprva smeta, odjednom postaje izvor vaše požude i dok ga grlite, ponovo se osećate potrebni. A svejedno, kad osetite da to vašeg partnera počinje da boli, kažete: “Izvini, ranjavam ga, moram da prestanem.” Ignorišete njegove pozive i poruke pune nedostajanja kao da on vama ne nedostaje, a nigde ne biste radije bili nego u njegovom zagrljaju. Kad se konačno vaš partnerski odnos prekine, na njegovo: “Dozvoli da pomognem. Volim te.” vi kažete: “Mislim da ću morati sama kroz ovo ako mislim da sebi opet nekad budem dobra.” I vrlo ispravno mislite, ali se svejedno ljutite što vas je ozbiljno shvatio kad ga zovete u naletima krize. Još jednom vidite svoju magareću glavu i bejzbol palicu koja sad nju raznosi.

A onda naleti sećanje na mladića, na kog uvek mislite kad je mesec na nebu zanosan, na domaće, suve šljive s Boboljusaka, na rosu s jorgovana kojom vas je umivao, na kiše koje su vas neprekidno pratile, a vi im tvrdoglavo odolevali dok se sve živo sklanjalo s ulica i mislite kako je možda vaša nesposobnost da tada ostavite čoveka kog volite dovela do toga da sada neka druga žena bude povređena postupcima istog tog mladića, kao što ste i vi povređeni postupcima onog koji vam je bio porodica.

Sve je uvek naša krivica. Zrela smo bića koja donose svoje odluke. A da vas one ne bi dovodile do misli o bejzbol palici koju nemate, jer je simbol američkih filmova koje ste suviše gledali pre nego što ste postali drama queen, slušajte svoje instinkte kad vam pošalju prve znake i delajte pre gneva. Iz mog iskustva s obe strane, ide ovako: prvo o nekome neprekidno govorite, a kad pređete granicu, jednostavno prestanete da ga pominjete. Kada se ime slučajno zadesi u razgovoru, blago skrenete pogled i ulažete nadljudske napore da se vaš partner s njom ne sretne, a ako se to ipak dogodi, bacate se u paniku ili se ponašate kao kamena statua. Sve je ljudski. Ljudski je da se dogodi. Sigurno ste bezbroj puta zapravo poželeli da budete hrabri i kažete otvoreno svom partneru, al jednostavno hrabrost nije dolazila. Izbegnite “Kurvo!” ili “Ona kurva!” kao da je to uvek samo ženska krivica. Razumite onu ili onog koji su čekali na višak vremena vašeg partnera, iako je višak s vremenom prerastao u krađu vremena od vas. Budite hrabri! Uhvatite se u koštac s problemom dok je na “višku vremena”, jer vrlo lako to postane sve vreme. Budite iskreni! Nema ničeg lošeg u ljubavi, sve dok ne postane noćna mora laži.

Zvona zovu na jutrenje tako nežno. Iako nisam religiozna, zvuk zvona kao i učenja s minareta uvek su me opuštala. Ima u njima nečeg meditativnog kao i u molitvi, a sad mi savetuju da je vreme da završim. Za kraj citat iz američkog filma bez bejzbol palica: “Ne dozvolite nikom da vam kaže da je svetlost u vašem srcu slabost.” Srećan vam Božić, ako slavite. Ako ne slavite, proslavite dan jednom kvalitetnom istinom i dozvolite svojim instinktima da vam govore. Lep dan vam želim.

 

]]>
(Jelena Medić | Fotograf Banja Luka) božić budjenje instinkti ispovest https://www.jelenamedic.com/blog/2019/12/instinkti Mon, 30 Dec 2019 02:14:09 GMT
Do gole kože i golog srca https://www.jelenamedic.com/blog/2019/12/do-gole-koze-i-golog-srca U čovekovom životu, kao u istoriji, dođu neke godine koje potpuno promene životni tok. Najčešće jedan događaj, slučajan ili insceniran, pokrene lavinu uzroka i istorijski skretničar prestroji šine. A onda se voziš u nepoznato.

2015. bila je moj skretničar. U jednoj aprilskoj noći koja je dobila željenu istinu, jedna mi je bol izdiktirala sve najgore o meni i pokušala da me ubedi da sam potpuno ništavna, a potom se trinaestogodišnji partnerski odnos završio. U početku, kraj mučenja grešnica doživljava kao olakšanje, ali neminovnost odmotavanja nepregledanih rolni filma počinje da stvara bes, bes frustraciju, frustracija mržnju, bude se primitivni instinkti, želja da budeš zao… I sve skupa razboli čoveka, opogani ga. Odatle, ili odlazi u večnu ozlojeđenost gde mrtav čeka kraj života ili odlučuje da se od te strahote leči. Razumljivo, izabrala sam ovo drugo. Lečenje je počelo sa 108 pozdrava suncu, a nastavilo se svakodnevnom jogom, Tibetancima i izazivanjem sebe obavezom da uradim stvari koje mrzim da radim ili su mi iznimno neugodne. Svaki dan nešto drugo. Takođe, podrazumevalo je da ne popuštam sebi, ali da i pored toga budem prema sebi vrlo nežna i podsticajna. Imalo je nameru da traje 108 dana, ali već posle 40 bila sam sasvim dobro. Tih 40 dana je izgleda neki kulturološki fenomen. I bila sam dobro. Posao je krenuo tako progresivno da napreduje, osećala sam se lako i ispunjeno i samo povremeni trenuci usamljenosti podsećali su me na minule događaje. Neprekidno sam čitala o tome kako moram da pustim i puštala sam, ili sam barem mislila da to radim.

A onda mi samo jednog dana, kad već “znam” kuda idem, krpeni Sneško Belić i njegovo prirodno stanište izbiju tlo pod nogama. Nema čak ni flashback-a, samo osećaj da sam upala u neki irealan prostor gde se sve kreće sporo, a ja i pored toga ne stižem. Blic neće da pali sa stativa. Ne pokušavam ni da razmislim zašto, već me hvata panika, hoću brzo da ga skinem, ali se točak zaglavio, a ruke se tresu… Svetac s detetom u krilu brižno, prijateljski kaže: “Samo polako.”…  To me otkoči, ali svejedno smena dece na njegovom krilu prolazi bez moje svesti, kao da sam radnica na traci. Tek na svežem vazduhu shvatam šta mi se dogodilo. Usporavam hod toliko da je to sad jedva kretnja i puštam da svetlost novogodišnje, gospodske rasvete kaplje po meni kao suze. Ne plače mi se. Samo sam ošamućena.

Dan-dva nege duše i ponovo sam u igri. Posla ima toliko da nema mnogo vremena za razmišljanje. U glavi samo jedna lična ideja: Probuditi se prvog negde u prirodi, sama. Otvoriti oči u svitanje, uzeti aparat i pustiti pejzaž da animira mene. Stalno mi pred oči iskače slika golog ženskog tela u snegu.  Široki ugao, ptičija perspektiva, sve je belo, celac svuda oko nje, a ona leži nezavejana, mirno i spokojno, belja od snega. Živa je, ali čini se kao da tek treba da se rodi…

U poslu koji se neće završiti kad i kalendarska godina, shvatam da je ideja neostvariva i odlučujem da je odložim za njeno vreme. Umesto toga, donosim najprirodniju moguću odluku. Zagrliću svoje dete u ponoć da ga ne plaše petarde, a prvi dan ove godine provešćemo posvećeni jedno drugom u potpunosti da nadoknadimo prebukirani kraj godine. Ali u novogodišnje jutro, dok se razbuđujemo, nakon dugog , zamišljenog pogleda, on kao mali vizionar kaže: „Tata će doći i onda će stalno biti ovde sa nama.“ Golo žensko telo u snegu je moje, samo slika više nije iz ugla fotografa, već modela i hladan sneg peče kožu, a pomisao na ustajanje donosi sliku odlepljene kože od tela i krvavog snega…

Ipak, prvi dan u godini prolazi baš kako treba, kao da neće doći ni drugi ni treći. Ali drugi će doći i doneće nasmejanog  tatu s prstima druge žene u kosi kao ukosnicama i kad se vrata za njim i dečakom zatvore, pod će se još jednom izmaći, progutana, nesvarena krivica poprečiće se u želudcu, nestaće daha i ovog puta neće plakati novogodišnja rasveta. Ne, ništa nisam pustila, samo sam odložila, jer je preživljavanje bilo priorit. Želim da zatvorim srce istog tog momenta, da svima s kojima sam ga ikad podelila otmem darovano i da ga jednom zasvaga spakujem na sigurno, iako znam da to tako ne ide, da ga tako samo od sebe otimam, pa ga ponovo otvaram potpuno, ogoljeno do živca i hladnoća prvih ovogodišnjih pahulja reže taj živac kao žilet dok pokušavam da osvestim zašto me toliko bole ruke u crnoj jakni za volanom crnog volkswagena koje bez glave odvoze moje dete i njegovog oca. „Nemoj ga zatvoriti, nemoj zatvoriti, izdrži samo još malo, isplači…“  Stručnjaci kažu: “Prigrli bol!” Prigrlite ga vi kad vrišti na vas! Umesto grljenja boli, ja grlim aparat koji retko fotografiše objekte, a kako sam jedini primerak ljudstva u prostoriji, nas dvoje počinjemo da se igramo i frustracija što ne mogu sebe da vidim kroz tražilo i tako uhvtim svoju istinu, već hvatam neke bezvezne poze, potiskuje bol. Privremeno.

Bilo kako bilo, srce je izdržalo. Jutros se na njemu već moglo nazreti sasvim tanko, mlado tkivo, pa se dalo prekriti odećom pod kojom je samo tiho stenjalo. Iako ulažem ogroman napor da krenem na posao, već sto metara od zgrade, na uskoj prtini, u nespretnom pokušaju da se mimoiđem s čovekom dajem mu najiskreniji osmeh koji u trenutku imam i vidim da mu je od njega zaigralo srce “ko repić u jagnjeta”. I moje se osmehnulo i mlado tkivo je postalo za nijansu deblje.

Jedna divna klijentkinja, razvojni psiholog, vrlo empatično mi je rekla da je potrebno od dve do četiri godine nakon razvoda da se čovek ponovo uravnoteži. Znala je to i mimo udžbenika. I tako me je iskreno pitala: “Kako ste?” da mi je naterala suze na oči. Ne preostaje mi drugo do da ispunim to vreme najbolje što mogu i povremene nalete bola eventualno iskoristim za neko stvaranje. Mada mislim da će za potpuno ozdravljenje trebati još mnogo toga. Neka novih 40 dana počnu ovim tekstom. Svi koji su stigli do kraja mogu da mi pošalju svoj terapeutski račun.

]]>
(Jelena Medić | Fotograf Banja Luka) ispovest razvod tegoba https://www.jelenamedic.com/blog/2019/12/do-gole-koze-i-golog-srca Mon, 30 Dec 2019 02:14:02 GMT
Žudnja za životom https://www.jelenamedic.com/blog/2019/12/-zudnja-za-zivotom Od prijateljice sam čula priču kako je u selu njene bake jedna starica, samica, uredila sve pojedinosti vezane za svoju sahranu, platila ljude koji će to izvesti kad ona umre, a potom organizovala sama sebi daću i na nju pozvala bliske prijatelje da se za života o njoj kaže sve lepo što se ima reći, da oseti miris cveća i nasluti barem jedan uzdah za svojim odlazećim životom. Nije planirala odmah potom da umre, samo je želela da skine teret smrti koji joj se počeo navaljivati na pleća.

Prisustvovala sam jednom vrlo sličnom događaju.

Vesti o nesvakidašnjoj studentkinji koja u 80. godini brani svoj master rad iz dramaturgije već su se pronele našim prostorom. Nadam se da će se raširiti i dalje, jer morate priznati, sama ideja je toliko prožeta pozitivnom mišlju da morate biti krajnji pesimista da ovakvu vest primite bez osmeha. Ali prisustvovati ovom događaju koji u osnovi slavi ogromnu žudnju za životom što je ova temperamentna žena nosi kao teret, za mene je bilo duboko potresno, iako zbog toga ne manje lepo. Nisam mogla da se otmem utisku komemoracije, u najplemenitijem smislu reči. Čovek je svakako glavni glumac svoje komemoracije i prava je šteta da ne primi aplauz i cveće.

Poslednji put sam videla svoju profesoricu dikcije, glumicu i pesnikinju, Daru Stojiljković, pre oko godinu dana. Žalila mi se kako su joj studije naporne, jer vrlo ozbiljno to shvata, kao, uostalom, i sve drugo što radi. Govorila mi je kako mora da požuri. Pitam: „Zašto vam se žuri, profesorice?“ a ona će tako jednostavno: „Dete, da me smrt ne pretekne.“

Na početku i na kraju života godina dana je najveća. Stasavanje kao i jenjavanje tela su vidljivi iz dana u dan.

Kada sam ušla u svečanu salu akademije, za stolom sam ugledala jednu zgurenu staricu u toplim patofnama, koja je poluprisutnog pogleda spremala stvari. Već sam nekoliko puta gledala proces zatvaranja životnog kruga i taj mi je izraz lica bolno poznat. Nije ličila na energičnu super baku kakvu znam. „Mila moja, došla si.“ izgovoreno kroz suze zvučalo je ranjivo kao kada neko drag dođe da vam izjavi saučišće na sahrani voljene osobe, a vi onda otpustite do tad držane kočnice. Ljudi koji nam znače istovremeno su i naša snaga i naša slabost… “Čovek je najjači kad je sam.” kaže Dara… Sa svakom novom, dragom osobom ponovljena rečenica i ponovljen jecaj. Mislim, nema više snage…

Stara dama teško skida patofne, obuva štikle, popravlja frizuru i zauzima mesto u klupi. Komisija se smešta preko puta i počinje odbrana njenog životnog rada: „Dramsko oblikovanje poezije na radiju.“ Sasvim polako, uvodeći nas kroz teoriju u materiju, školarka počinje da izbija iz očiju starice, još uvek stidljiva, ali spremna da nas kupi. Teorija se potkrepljuje praktičnim primerima. Na ekranu, iznad cveća koje nije želela da čeka da primi, pojavljuje se mlada, snažna i silna glumica. Pogledam je sada. Nezaboravljeni tekstovi koje je tesala svako jutro osam meseci i sada je pomeraju. Životinja gladna ljubavi i pažnje ponovo se budi i obuzima je snagom kojoj se ni mlada žena s ekrana nije mogla odupreti, a kamoli ova sićušna starica. Ustaje nošena poezijom koja joj je život. Štikle su sada udobnije od patofni, oči više ne lutaju, tu su, potpuno prisutne, hvataju pogledom, traže vezu s živima u publici da je ona održi u snazi. I drži je. Živa kao vatra na sopstvenoj komemoraciji koju je sama organizovala.  “Očistite prilaz svojoj duši.”… Čist je, možda prvi put u njenom prisustvu potpuno čist. Bezbroj puta sam čula: “Dara je luda!” ne mali broj puta sam to i rekla, i ona sama to govori u svojoj pesmi. Jeste, luda je od stvaralačke energije kojoj je falio pravi kanal da se emituje u svom punom potencijalu, pa je njen preveliki deo ostao zarobljen u sićušnom telu koje sad s mukom podnosi toliku strast, a koja je, s druge strane, drži u životu. Ono što nas boli, to nas i leči.

Pitam se da li je umetnički poriv dar ili kazna? Koliko samosvestan i jak umetnik mora da bude da mu taj nagon ne razvali život? Možda će zvučati nepromišljeno i zaneseno, ali pustila sam da ovaj događaj prenoći: energiju u koju sam juče bila uhvaćena mogu porediti jedino s energijom koju sam osetila u Van Gogovom muzeju iz kog sam pobegla nemoćna da je istrpim. Nepodnošljivo traganje za nečim još dubljim, još iskrenijim, gotovo nasilno zabadanje prstiju u živac života.

Dara Stojiljković, umetnica, master svoje struke, inspiracija i opomena, bliži se kraju svog životnog veka nepresahlog, ali teškog sjaja u očima. Neka joj njen Bog da da poživi još dugo. Iako je “boem koji ne pije”, gutljaj za pokoj svoje duše juče je popila, poeziju svog života izgovorila, rad o njemu ostavila, otplesala i otresla tu ružnu smrt što se nadvila nad njenim godinama. Nekada bih možda rekla da je u događaju bilo nečeg morbidnog, nekada ne bih razumela. Sada sam videla nadljudsku snagu koju umetnost ima i smrzla sam se od lepote te siline. Ova žena će umreti živa kad god da joj vreme dođe. Teško srećniku kome preda dušu…

 

]]>
(Jelena Medić | Fotograf Banja Luka) scena smrt starost život https://www.jelenamedic.com/blog/2019/12/-zudnja-za-zivotom Mon, 30 Dec 2019 02:13:54 GMT
Izveštaj s groblja https://www.jelenamedic.com/blog/2019/12/izvestaj-s-groblja Verovanje Hrišćana kaže da ljudskoj duši treba 40 dana da se smiri i zauvek napusti ovaj svet. Prema tome, već je došao kraj lutanja duše mog oca.

Ponovo sam neku drugu poslala na groblje. Novo stakleno oko joj poigrava u džepu, ali u drugom nema tela s kojim bi se spojilo da ostavi tragove. Nema ga svesno, kukavički. Zato stoji kao kip iza drvenog krsta, drži kišobran nad glavama najstarije sestre i majke, gleda svojim očima i beleži slike da mi ih kasnije prenese. Jaka kiša pada pod uglom. Ne kiša Tarkovskog koja odnosi tegobu i spira grehe, već kiša Bele Tara koja pravi blato, lepljivo, ravničarsko blato, što pored cipela, rubova pantalona i kaputa, zahvata i duše, tesno ih lepi za želudac, a posle se samo alkoholom s njega spira…

S druge strane krsta prozeble grimase ukočene udarima kilometrima nesputanog vetra, tužni smajliji pod kojima srca pumpaju vrelu krv, moju nerazblaženu krv, vražju krv što ljude tera da sami sebi vade zube i čupaju nokte… Da li bi potomci tog gorštačkog semena poniklog u ovom ravničarskom blatu razumeli kada bi se u ovom trenutku pojavio fotoaparat? Ne verujem. Isto kao što ni ja ne razumem pogaču, koljivo i kolače koji kisnu na susednom grobu. Kiša dobuje po pokrovu aluminijumske folije i cedi se u hranu. Običaji ne poznaju vremenske neprilike…

Kome je na otvorenom prostoru vojvođanske nule potrebna pogača, žito i sok? Gologlavom popu koji od studeni cvili liturgiju kao za najrođenijim? Teškim portretima iza njega što se grčevito drže za ručke kišobrana kao da ih samo oni mogu spasiti od propadanja u blato? Porodici u raskvašenoj ilovači što loži sveće u jednu vatru ne bi li združene odolele vetru? Sigurno ne onom pod ilovačom, iako mu je za života duša najjače treperila na miris hrane i pića. Sada ta duša troši svoje poslednje dane na Zemlji…

Mojoj izaslanici nije hladno iako kašlje i curi joj nos. Nije joj ni prijatno ni neprijatno, ali joj nije ni jasno: ako svi ovi prozebli ljudi zaista veruju da duša koju vole iščezava s ovog sveta, u ovom trenutku, pod ovom kišom i udarima ovog vetra, zašto te dragocene trenutke troše na spasavanje pokisle hrane?…

Ukus detinjstva neutrališe pitanje.

Kasnije, pod vrelim tušem, izveštaj s groblja i te kako boli. Nezabeležene slike moraju napolje, pa boli i trošenje olovkinog srca. Ali već sutra, kad sastružem stvrdnutu ilovaču sa cipela i u njima ponovo krenem u svet, u kom, po hrišćanskom verovanju više ne obitava jedna duša, neće biti boli, jer to nije moje verovanje. Bila je to jedna mlada duša, što je tek naučila da jede i pije. Ima ona još dosta krugova da napravi po Zemlji, pre nego se zauvek uzdigne i smiri u svojoj punoći.

 

]]>
(Jelena Medić | Fotograf Banja Luka) 40 dana duša smrt https://www.jelenamedic.com/blog/2019/12/izvestaj-s-groblja Mon, 30 Dec 2019 02:13:46 GMT
Ljubav kao lek https://www.jelenamedic.com/blog/2019/12/ljubav-kao-lek Danas u parku moj dečak i ja naiđemo na još jednu majku s vršnjakom. Roditelji male dece su kao vlasnici kućnih ljubimaca, brzo i lako stupaju u komunikaciju. Sigurno imaju barem jednu temu za razgovor, mada oko svega drugog mogu imati, i često imaju, dijametralno suprotne stavove, što, naravno, može biti slučaj i sa samom zajedničkom temom. Nama park nije naročito blizu, ali odlazimo kad god možemo da bi dete moglo malo slobodnije da se kreće i slobodnije da se isprlja. Naš kraj, kao i većina krajeva u Banjaluci, nije naročito prijateljski nastrojen prema deci. Druga majka od parka očekuje nešto drugo, pa čim dete krene da se odvaja, viče za njim: „Ne tamo, ima vuk!“ ili „Uhvatiće te baba Roga!“ Osim što me iznenadi podsećanje na negativce iz detinjstva, takođe me seti i na bogato narodno predanje s kojim sam prilično često u sukobu. Neke se teze prenose generacijama bez preispitivanja, pa tako promaja, veza između bosih nogu i upale jajnika, mokre kose i upale mozga, rada nedeljom (ili, daleko bilo, na crveno slovo) i nesreće… postaju nacionalno blago preventivnog lečenja, odnosno prevencije sreće. A zapravo ih autosugestija pretvara u strah donoseći upravo suprotno: bolest i nesreću. Ako pokušam da se suprotstavim ovim aksiomima dokazima da hodam bosa po pločicama, a da sam i dalje zdrava i plodna, da sam se trudna kupala u Vrbasu i rodila savršeno zdravo dete, da bi svi oni drugoverni i neverni odavno pomrli koliko rade na svece, sledi: “Videćeš kad dođeš u naše godine! Ni mi nismo verovale kad smo bile mlade…”

Naravno, bilo bi izdajnički tvrditi da tradicija našeg naroda nije stvorila i sačuvala i pozitivna kodiranja. Prošle nedelje naš dečak dobije vakcinu. Kako je država po ovom pitanju odlučila da se unazadi bez alternative, rame se upali i pored obloga, zdravo dete postane kenjkavo, dobije temperaturu, stalno se drži za ruku i stenje: „Pece, pece… booji!“ Nemoćna da bilo šta učinim osim da budem strpljiva dok ne prođe, setim se narodnog leka: „Ljubi mama da prođe!“ Svaki put kad bebać zastenje, ja ga poljubim uz objašnjenje i on se na neko vreme zadovolji lekom, a posle ponovimo postupak. Ujutru se budi i prvo što kaže dok pruža ruke iz krevetića da ga uzmem i prebacim kod sebe na maženje je: „Boji, jubi!“ Jasno je da poljubac sam po sebi nije lek i da u realnosti neće probuditi Trnoružicu, ali dete od njega prestane da plače kad ga boli i potpuno nesvesno odluči da bude jako. Pozitivna autosugestija! Neko me voli, saoseća samnom i to je dovoljno da bol postane podnošljivija. Ljubav kao lek, divan i održiv koncept!

Pogađate, za dva dana otok je spao, ali je ritual ostao i evo nas, nedelju dana kasnije, kako ljubimo svaki deo tela koji se slučajno kvrcne. „Jub, jub!“ Kao u tekstu Izvini, volim te. Teško možemo biti dovoljno oprezni za male pametnjakoviće.

 

]]>
(Jelena Medić | Fotograf Banja Luka) deca predrasude https://www.jelenamedic.com/blog/2019/12/ljubav-kao-lek Mon, 30 Dec 2019 02:13:35 GMT
Vedra priča za kišni dan https://www.jelenamedic.com/blog/2019/12/vedra-prica-za-kisni-dan Pre par dana izvedem svog dečkarca napolje da se igra s decom, al’ dece nigde. Obiđemo svoj kvart, pa susedni… Ništa. Odlučim da završimo potragu i poigramo se sami. Poneli smo ”dip” (džip) ima trave, zemlje, kamenčića… već ćemo se zabaviti. Kad, ide devojčica iste veličine kao on. Pitam ja: “Hoćeš da se igraš s devojčicom?” On, kao iz topa: “DA!” Odmah saznamo da se devojčica zove Ljubica. Pitam: “Hoćeš dati Ljubici svog džipa?” Smesta dobijem: “NE!”, ali se već sledeće sekunde predomisli i kaže: “Hoteš.” pružajući Ljubici svoje dragoceno vozilo. Gurne on Ljubici džipa, pa Ljubica njemu, pa on na stranu, pa Ljubica mora da trči za džipom, kad ga stigne neće da mu vrati, pa joj on otima, pa se ona se ljuti… Tako otprilike izgleda idilična igra dvoje skoro dvogodišnjaka.

Ali uskoro Ljubica i mama moraju da idu i moj se dečačić strašno rastuži. Dok mama pakuje Ljubicu u auto, on očajan stoji pored i poluplačnim glasom govori: “Neeeteš Jubica ideee! Hoteeeeš još igjaaaš s Jubicom…” Pokušavam da objasnim da Ljubica sad mora da ide, da će se sutra ponovo igrati, ali on me i ne čuje, već kao pokvarena ploča: “Neteš Jubica ide! Hoteš igjaš s Jubicom. Jooooooš!” U tom se vrata od automobila zatvaraju i otkrivaju jednog oca u daljini koji vodi devojčicu za ruku, na šta će moje lane veselo: “Ide djuga Jubica!”

Treba li da izvlačim zaključak. ;) Nepodnošljiva lakoća postojanja! 

 

]]>
(Jelena Medić | Fotograf Banja Luka) deca lakoća ljubav https://www.jelenamedic.com/blog/2019/12/vedra-prica-za-kisni-dan Mon, 30 Dec 2019 02:13:23 GMT
Divna bića https://www.jelenamedic.com/blog/2019/12/divna-bi-a Ima divnih bića na ovoj planeti. Ima i srašnih mesta na kojima se divna bića pretvaraju u demone. Kafane sa stalnom klijentelom su plodne za takve transformacije.

U doba dana kada bi još neko novi mogao zalutati, sve se čini savršeno normalno, standardan mir bare u kojoj lotosov cvet pleni. Nivo tečnosti u čašama se sporo spušta, miris kafe i dalje prevladava miris alkohola, muzika i zveket šanka su dominantna akustika… Reklo bi se, sasvim običan dan. Ničim neće iznenaditi… Ali kad vazduh prestane biti nevidljiv i postane sve zasićeniji vonjem svežeg piva, špricera i obojene žestine, razgovor preuzima, postaje sve opušteniji, smeh se češće prolama, sve ređe zašišti kafe aparat, a divna bića počinju se razmetati svojom razgolicanom lucidnošću. U opštem, veselom žamoru samo iskusni konobari već tada mogu osetiti iskre nevolje koje će se razbuktati i pre no što se vrata zaključaju da ništa od pakla ne prepuste oslobađajućoj sili svežeg vazduha.

Još je na snazi ono raspoloženje zbog kog se pije, ona milina koja opušta nervni sistem od svakodnevnog stresa i oku daje lažljivi sjaj. Kratko uživanje i već se stakla prebrzo smenjuju. Samo je pitanje trenutka kada će se tečnost početi prosipati po stolovima, podovima, garderobi i mislima, brzo ih natapajući pogrešnim zaključcima, paranojom i nemirom. Muzika prestaje da se čuje iako i dalje otrcano svira, cipele počinju da se lepe za nakrivljeni pod, razum se deformiše kao u smešnom ogledalu, samo što nije smešno… sjaj u oku presahne. Nekoliko preglasnih upadica, vrata se zaključavaju i počinje davljenje u gustom dimu i suprotstavljenim tezama. Divna bića, po prirodi osetljivija, dave se prva. Iz njihovih lepih tela počinju da gmižu demoni. Kakva strašna lica! Kakve strašne reči! Kakvi bolni postupci!…

21 gram na kapcima sve je teži. Malo duži treptaj i kada se oči ponovo otvore, više ne gledaju, samo se tupo, tvrdoglavo opiru snu, jer i tako besvesne znaju da neće doneti isceljenje, već obamrlost, slabost u telu, neoperivi smrad od dima i ustajalog alkohola pod kožom i duboku, tešku potištenost. I ako se postupak ne ponovi već sutra, trebaće dosta da divno biće ponovo, nesigurno promoli glavu. Svaki put sve kasnije i nesigurnije.

Kako sačuvati divna bića od ovakvih mesta?

 

]]>
(Jelena Medić | Fotograf Banja Luka) demoni kafana porok https://www.jelenamedic.com/blog/2019/12/divna-bi-a Mon, 30 Dec 2019 02:13:16 GMT
Izvini, volim te https://www.jelenamedic.com/blog/2019/12/izvini-volim-te Moja trogodišnja sestričina, jedna očaravajuća gospođica po imenu Jana Vidović, otkrila je značenja reči „volim te“ i „izvini“ i od tada ih neštedice koristi. Usitni i tako tanani glas: „ Teeteeee…“ To sam ja. „Molim, ljubavi?“ „ Volim te!“ Tete teče, neko mora brzo da je pokupi da se ne podigne parket… Ili urla iz druge prostorije: „Babaa, baabaaa, baaaaaaa-baaaaaaaaaaa, VOOOOOLIIIIIM TE!!!“ Ako bi nešto zgrešila, ne čeka kraj pokore, već odmah kaže: „Izvini, mama. Volim te!“ A onda još za sebe doda: „Uvek je bolje kad se izviniš.“ Ne trebam ni napominjati da je vrlo brzo otkrila i manipulativnu moć ovih reči, pa nekad prođe-nekad ne, ali „uvek je dobro pokušati.“ Ona je jedno, nesumnjivo, vrlo inteligentno, malo biće, ali ipak, do juče je bila beba, govorila „Škaaa?“ preko cuce, a danas nas svesno munta poigravajući se ovim jednostavnim rečima jasnog emotivnog sadržaja.

Pitam se zašto odrasli često zanemaruju njihovu upotrebnu vrednost? Ne savetujem zloupotrebu, kod odraslih nije tako šarmantna kao kod dece, ali šta je s upotrebom… Krenuću od sebe. „ Izvini“ sam savladala i izbacujem kad god osetim da je potrebno. Uopšte mi nije teško. Ali „ volim te“, jok. Nikad i nikome. Ni svom partneru, ni svom detetu. Računam, očigledno je da ih volim. Ako im ne pokazujem, a verujem da pokazujem, šta imaju od toga što ću reći… Ipak, nekad mi reči dođu do samih rubova usana, a ja ih vratim i progutam. Kao da će, kada se spoje s vazduhom, doživeti neku stravičnu tranformaciju koja će ih odvojiti od suštine i zalepiti banalne o pod, gde će biti gažene i naposletku izlizane. Kao da je toplina tela u kom ih čuvam preduslov za njihovu svežinu i vitalnost, pa ko ume da sluša, čuće svejedno… Ne sluša se valjda samo ušima!?

Onda me počne zanimati što mi je to „volim te“ tako teško za izgovoriti? U nekim drugim gramatičkim oblicima, kao „Voli te… (pa sad kome sam već šta)“ ili ono povratno: „i ja tebe“ još nekako i mogu da preturim, ili u pisanoj formi… A lepo je čuti. Naročito kada dugo ne vidim ovu ljubav od devojčice, pa se sretnemo i vidim koliko me se zaželela. Sedne pored mene, umili se ko mače i kaže to prosto, a čarobno: „Volim te“ pa onda poljubac pravi krug dok mi se ne zavrti u glavi.

]]>
(Jelena Medić | Fotograf Banja Luka) deca izvini ljubav te volim https://www.jelenamedic.com/blog/2019/12/izvini-volim-te Mon, 30 Dec 2019 02:13:05 GMT